Astana je nova prestonica Kazahstana, smela, grandiozna i neodoljivo privlačna za mlade ljude željne uspeha.
Nova prestonica Kazahstana obiluje egzotičnim građevinama, čiji izgled najbolje opisuju šaljivi lokalni nadimci: banana (jarkožuta poslovna višespratnica), sedam burića (grupa stambenih oblakodera), upaljač (Ministarstvo saobraćaja i komunikacija). Ali jedna od njih, nacionalni spomenik zvani Bajterek, nema nadimak jer prosto ne liči ni na šta poznato. Bar ne na ovoj planeti.
Bajterek, što na kazaškom znači "visoka topola", toranj je visok 97 metara, poduprt spoljnim skeletom od belo obojenog čelika. A na vrhu je džinovska staklena kugla sa zlatastim prelivom. Prema natpisu u podnožju, ovaj spomenik predstavlja kazaški mit o Samruku, svetoj ptici koja svake godine snese zlatno jaje – sunce – u krošnju džinovskog drveta života. A ko je kreator? Niko drugi do Nursultan Nazarbajev, koji je od radnika u čeličani napredovao do partijskog moćnika i koji vodi zemlju još od sticanja nezavisnosti od Sovjetskog Saveza 1991. godine. Kažu da je koncept spomenika skicirao na jednoj salveti.
Baš kao što je ruski car Petar Veliki u XVIII veku odabrao močvarni delić baltičke obale i ovekovečio svoje ime preko Sankt Peterburga – nacionalnog sedišta moći u carskoj Rusiji – tako je i Nazarbajev izabrao jedan zabačeni kutak da tu pobode zastavu novog Kazahstana. I pored toga što je bivša prestonica Almati jedan prijatan grad sa umerenom klimom koji je malo ko osim predsednika hteo da napusti.
Krajem 1997. godine Vlada se i zvanično preselila u hladnu, vetrovitu Akmolu, skoro 1.000 kilometara na sever, u golu stepu srednje Azije. Ovaj grad je kasnije prekršten u Astanu (*u martu 2019, sedam godina od nastanka ove reportaže, doneta je odluka o preimenovanju Astane u Nur Sultan, što na kazaškom znači prestonica). Taj događaj se svakog 6. jula slavi kao Dan Astane, što se poklapa i sa Nazarbajevljevim rođendanom.
Možda će vas zanimati i:
-
Destinacije i Putopisi |
28. Mar 2019.
Neko dobije ulicu, a neko prestonicu: Glavni grad Kazahstana ima novo ime
Bogat naftom i drugim rudama, Kazahstan je utrošio milijarde na novu prestonicu, pruživši priliku mnogim vodećim svetskim arhitektima da pokažu svoje umeće na levoj obali reke Esil, koja odvaja "novi grad" sa administrativnim centrom od starog na desnoj obali, izgrađenog uglavnom još u vreme Sovjeta. Rezultat je šarolik, vizuelno zanimljiv, mada ne za svačiji ukus. Ali dopala se nekom ili ne, Astana je sagrađena, a njeno stanovništvo se za svega deset godina uvećalo sa 300.000 na preko 700.000. Vremenom je postala simbol kazaškog nacionalizma i aspiracija, a to je uloga jednako važna koliko i sam grad.
Bilo je još prestonica sličnog porekla, uključujući tu, naravno, i Sankt Peterburg, koji je Fjodor Dostojevski jednom opisao kao "najapstraktniji i najzlonamerniji grad na celoj kugli zemaljskoj". Ali ovaj ruski grad je na kraju počeo da živi svojim život, održao se i napredovao. Hoće li to biti slučaj i sa Astanom?
Jernar Žarkešov, na primer, u to uopšte ne sumnja. Ovaj doterani 24-godišnjak, odeven u nove kaki pantalone i polo majicu, pridružio mi se na ručku u prvoklasnom srednjoazijskom restoranu na bulevaru Nuržol, što je u Astani otprilike nešto kao Nešenal Mol u Vašingtonu. Sa njim je i predivna mlada žena po imenu Mišel, koja mu je došla u posetu iz Singapura, gde je Žarkešov nedavno magistrirao javnu politiku. Naručuje kobasicu od konjskog mesa i kumis – fermentisano i blago alkoholisano kobilje mleko, kazaško nacionalno piće. Sa zanimanjem posmatra Mišel kako hrabro otpija nekoliko gutljaja pre no što ga prepušta njemu.
Žarkešov zaista voli ukus kumisa. Sin bivšeg funkcionera Komunističke partije pripadnik je kazaške etničke grupe koja čini preko 60 odsto od ukupno 16 miliona stanovnika u ovoj zemlji. Poznati po svojim jahačkim veštinama, Kazasi su vekovima živeli kao nomadi pre nego što je njihova ogromna, retko nastanjena domovina, otprilike veličine Evrope, pripojena sovjetskom carstvu. Ali Žarkešovljeva porodica se trudila da sačuva svoje srednjoazijske tradicionalne običaje. Gajili su stoku u svom selu jugoistočno od Astane, gde je Jernar čuvao ovce na konju i pravio kumis u posudi od brezovog drveta, odimljenoj divljim biljem koje raste u stepi.
Šest godina po raspadu Sovjetskog Saveza Žarkešov se sa roditeljima i ostalih četvoro dece preselio u novu prestonicu, gde je njegov otac najpre radio u jednom osiguravajućem društvu, a potom držao privatno kupatilo. Žarkešov je kao mali govorio kazaški, a sa 15 godina je naučio ruski – i sada kao i onda glavni jezik u urbanim sredinama Kazahstana – i engleski. Na kraju je dobio državnu stipendiju za školovanje u Britaniji, gde je studirao do odlaska u Singapur. Posle svega se vratio kući u Astanu da traži posao.
Žarkešov je oduševljen novom prestonicom i perspektivama koje obećava, kako njemu tako i celoj zemlji, koja je, po njegovom mišljenju, prečesto stavljana u isti koš sa susedima. "Imate problem kad vam se zemlja završava na '-stan'", kaže on. "Ili još gore, podsmevaju vam se, kao u hit filmu ’Borat’ iz 2006. godine." Ali Astana, kaže Žarkešov, predstavlja novo lice Kazahstana. "Velika je stvar, zaista, čak i samo učestvovati u tom procesu."
Svega nekoliko dana posle našeg susreta dobio je željeni posao državnog ekonomiste i tako se priključio hiljadama drugih mladih ljudi – prosek starosti u gradu je samo 32 godine – za koje je Astana postala obećana zemlja. Poput Žarkešova, većina pridošlica su po etničkom poreklu takođe Kazasi – za razliku od etničkih Rusa, Nemaca, Ukrajinaca i drugih koji čine ostatak populacije Kazahstana. Njihova dominacija govori o opredeljenju Vlade da uzima u službu ljude koji govore kazaški. To ljuti one koji nisu kazaškog porekla, jer u tome vide novi dokaz njihovog potiskivanja u postsovjetskom Kazahstanu.
Potenciranje kazaškog jezika samo je deo šireg trenda koji neko naziva "kazahifikacijom", čiji je najizrazitiji primer upravo Astana, a najrevnosniji zagovornik Nazarbajev. I sam poreklom Kazah, predsednik je rođen pre 71 godinu u pastirskoj porodici u jednom selu na jugoistoku zemlje, blizu granice sa Kirgistanom. Radio je u čeličani dok nije pristupio Komunističkoj partiji, u kojoj je bio jedan od viših rukovodilaca u vreme raspada Sovjetskog Saveza. Ubrzo pošto je postao predsednik počeo je da priprema teren za preseljenje prestonice iz Almatija u Akmolu, u severno-centralnom Kazahstanu.
Mnogi su bili iznenađeni ovakvim izborom. Podignuta 1830. godine kao carsko utvrđenje, Akmola je kasnije postala železnički čvor i u vreme Sovjeta bila je poznata kao Celinograd. Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka postala je ključna tačka Hruščovljeve inicijative. Neobrađivane zemlje, koja je imala za cilj da ovaj region pretvori u žitnicu sovjetske imperije. Avaj, ovaj grad je 90-ih godina prošlog veka zapao u krizu i pominjan je samo po stvarima koje nećete naći u brošurama trgovinske komore: temperaturama koje se zimi spuštaju i do -51ºC, oblacima komaraca preko leta i žestokim vetrovima koji dižu kovitlace prašine sa ispošćenih njiva.
Među skepticima je bila i Ajman Musahadžajeva, violinistkinja školovana u Moskvi. Ona je odrasla u Almatiju, a Nazarbajeva je upoznala posle jednog koncerta sredinom 90-ih godina prošlog veka. Predsednik, koji je bio oduševljen njenim nastupom, pitao ju je da li bi prihvatila da osnuje Nacionalnu muzičku akademiju. Bila je oduševljena njegovom ponudom, pretpostavljajući da će akademija biti smeštena u Almatiju.
Ali, kada joj je Nazarbajev otkrio svoj plan, ona se pitala šta je to Akmola. Ipak, potisnula je svoje sumnje i krenula za predsednikom u novu prestonicu, gde sada upravlja Nacionalnim univerzitetom umetnosti iz prostrane osunčane kancelarije, smeštene u jarkoplavoj okrugloj građevini koju stranci nazivaju pseća činija. Pošto smo završili naš razgovor, ona me moli da sačekam jedan trenutak. "Hoćete li da vidite Stradivarija na kom sviram?"
Možda će vas zanimati i:
-
Destinacije i Putopisi |
23. Dec 2020.
Istražite Kazahstan: 4 grada koja se moraju naći na vašem spisku putovanja
-
Zemlja |
20. Dec 2022.
GRESI ARALSKOG JEZERA: Šta se dogodilo jednom od najvećih jezera na Zemlji?
![Olupina broda na obali Aralskog jezera]( "Olupina broda na obali Aralskog jezera")
Nazarbajev je naveo nekoliko razloga za premeštaj prestonice iz Almatija, između ostalog podložnost zemljotresima i blizinu planina Tjen Šan koje ograničavaju dalje širenje grada. Međutim, veliku ulogu je odigrala i geopolitika.
Opšte je mišljenje da se Nazarbajev plaši ruskih teritorijalnih pretenzija prema severnom Kazahstanu, koji se graniči sa Rusijom i obuhvata veliki deo etničke ruske populacije u ovoj zemlji. Bilo kako bilo, malo ko je bio voljan ili sposoban da se usprotivi ovom autoritarnom lideru, koji je i dalje popularan zbog podsticanja stabilnosti i privrednog razvoja, i pored kritika na račun Vlade zbog korupcije i kršenja ljudskih prava.
Da bi izgradio svoj grad iz snova, Nazarbajev je zatražio pomoć inostranih mecena koji su voljni da posluju sa Kazahstanom – između ostalih sa Katarskim emiratom iz Persijskog zaliva, koji je finansirao izgradnju džamije koja može da primi 7.000 vernika. (Islam je dominantna religija u Kazahstanu, mada je država zvanično sekularna.) Isto tako, doveo je i vrhunske svetske talente, kao što je sada pokojni japanski arhitekta Kišo Kurokava, koji je napravio urbanistički plan Astane. Ali nijednog trenutka nije bilo dileme ko je glavni gazda. Sarsembek Žunusov, glavni gradski arhitekta, priseća se strepnje svojih kolega kada je Nazarbajev pre nekoliko godina rekao da želi da izgradi džinovsku piramidu.
"Naše arhitekte su stalno ponavljale da svet već ima piramide", priča Žunusov. "Svi su se bojali, jer treba biti zaista veliki arhitekta da napravite novu piramidu." Posao oko projektovanja Palate mira i harmonije napokon je pripao britanskom arhitekti Normanu Fosteru, koji stoji i iza projekta Kan Šatira, "kraljevog šatora", velelepne prozirne građevine koja donekle podseća na jurtu.
