Kako su vikinške migracije uticale na genetiku Skandinavaca? Najnovija analiza otkriva pretke iz tri različita regiona

Analizama genoma drevnih i savremenih Skandinavaca, naučnici su došli do zanimljivih odgovora o migracijama i genetskoj raznolikosti iz perioda Vikinškog doba na prostoru severnog poluostrva.

Izvor: Shutterstock

Do skoro glavni fokus istraživača prilikom proučavanja njihovih migracija i uticaja na druge narode je bila materijalna i kulturna zaostavština, međutim sa razvojem modernih tehnologija oni sve češće u svoje analize uvrštavaju i analize drevne DNK kako bi što preciznije rekonstruisali prošlost. Iako svakako nije prva studija na ovu temu, istraživači iz Centra za paleogenetiku Univerziteta u Stokholmu su svojom najnovijom analizom pružili neke nove uvide u prošlost Vikinga. 

Za njene potrebe oni su prikupili materijal sa nekoliko arheoloških nalazišta sa prostora Skandinavije i pregledali oko 300 drevnih genoma, nakon čega su ih uporedili sa preko 16.000 genoma modernih ljudi. Rezultati su im pomogli da definišu tri regiona iz koga su strani geni poticali - južne Evrope, istočnog Baltika i Britanskih i Irskih ostrva.  

Najpristunije bilo je britansko i irsko poreklo i ono se na osnovu genetskih zapisa uočava širom severnog poluostrva, dok je poreklo iz istočnih delova Baltika bilo koncentrisano uglavnom na Švedsku i Gotland. Dok se južnoevropsko poreklo pojavilo među ljudima iz južne Skandinavije. Sve navedeno sugeriše da je njihova migracija omogućila dolazak navedenih grupa u Skandinaviju pre 1050. godine. Na koji način, to danas niko ne može da tvrdi, a mnoge od hipoteza istraživača uključuju transport zarobljenika.

Ipak, uočeni su neki obrasci, poput toga da su prilivi nekada bili zasnovani i na osnovu pola. Pa su tako žene uglavnom dolazile iz istočnih delova Baltika i u manjoj meri sa ostrva.  Ali i da su neki od tih predaka nelokalnog porekla manje doprineli genetskom fondu Skandinavaca nego što je to očekivano na osnovu arheoloških zapisa - za šta trenutno nemaju objašnjenje.