Niko ne zna koja im je bila namena: Opsidijanska ogledala sa Čatal Hojuka su od otkrića pokrenula brojne teorije

Ovo naselje mnogi smatraju jednim od prvih u istoriji, a tokom godina sa raznim otkrićima pojavljivali su se artefakti čija namena ali i izgled su zbunjivali kako naučnike tako i laike, podstičući brojne teorije o njihovom poreklu.

Arheolog P. Hauli je krajem 20. veka u jednom od svojih izveštaja trvdio kako je za pravljenje takvih ogledala bila potrebna napredna tehnologija u određenom smislu. Ovo je vremenom dovelo do nastanka brojnih i kontroverznih teorija. Stoga su naučnici rešili da utvrde na koji način su neolitski ljudi uspeli da stvore visoko polirane i ravne površine na opsidijanu, kao i koliko vremena im je bilo potrebno za to.

Tokom svog boravka na Čatal Hojuku tokom 2000.godine, arheolog Orin Šejn je rešio da prikupi što više informacija iz neobjavljenih beleški i razgovora sa istraživačima koji su upoznati sa procesima obrade opsidijana - kako bi pružio odgovor na ovo pitanje. Neke od ovih ogledala je i video u muzejima, kada je utvrdio da imaju blago ispupčena "lica", ali i izgrebanu površinu što je najverovatnije bila posledica dugotrajne upotrebe.

Nakon povratka kući pokušao je da uz lako dostupne materijale za brušenje i poliranje - od kojih su neki bili veštački - napravi jedno manje ogledalo od opsidijana. Deo betonskog trotoara je koristio prilikom grube obrade, zatim je odlučio da isproba i fini kamen ali i glinenu pločicu. Kao krajnji rezultat dobio je ravnu i dobro poliranu površinu koja je pružala odličnu refleksiju.

Ohrabren uspehom, rešio je da obradi još tri slična komada. Ovom prilikom on je koristio prirodne materijale poput granita, kvarca, škriljca, mermera, peska , sitnozrnog kamena i gline. Nakon čega je utvrdio da sitan i fini kamen pruža odličan sjaj u završnim delovima obrade, dok se ugalj ispostavio kao materijal koji je produžio čitav proces bespotrebno.

On ističe da je njegov najveći komad ogledala imao dimenzije oko 6x4 cm, ali da ipak veruje kako bi nakon nekog vremena - sa sticanjem sve više iskustva u obradi - usavršio i ubrzao proces. Ipak, on i dalje ne može da zaključi koliko je veštom neolitskom majstoru trabalo vremena da izradi neko od ogledala koja su iskopana na arheološkom lokalitetu Čatal Hojuk.

Koja je bila njihova svrha?

Neki od konvencionalnih odgovora su dati odmah po pronalaski i pretpostavka je bila da su korišćeni prilikom sređivanja i nanošenja šminke. Međutim, mnogi naučnici ističu kako je ova teorija pogrešna jer je pronađeno svega nekoliko ovakvih ogledala i to u pojedinim nivoima na lokalitetu.

Potom su predložene alternativne teorije. Neke od njih su bile praktične, kao npr. ona koja tvrdi da su ogledala služila kako bi se osvetljavale prostorije - kuće na ovom lokalitetu nisu imale prozore, a u njih se ulazilo preko krovova - preko upotrebe prilikom signalizacije ili paljenja vatre. Ipak, bilo je i onih teorija koje tvrde da su ogledala imala ritualnu svrhu i da su korišćena kao tzv. "ogledala duše".

Zaključak Šejna i njegovih kolega je da postoje brojni arheološki dokazi koji govore u prilog da je neolitskim ljudima itekako bio poznat proces brušenja i poliranja kamenja prilikom izrade alata i ukrasa. Kao i da nisu bile potrebne tehnološke inovacije da bi se napravilo ogledalo od opsidijana. Danas je poznato kako su stanovnicima ovog naselja bile dostupne sirovine poput gline, lapora, trava i životinjskih koža na lokalnom nivou, dok su na obližnjoj planini Tarus mogli da eksploatišu opsidijan.