Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zub pripadnika misteriozne ljudske vrste otvara nova pitanja o širenju hominina drevom Azijom

Kutnjak koji je otkriven hiljadama kilometara južno od poznatih denisovskih fosila, pruža nove dokaze o širenju zagonetnih ljudi širom drevne Azije.

 Peićna Kobra Izvor: Photograph by Fabrice Demeter

Penjući se strmim terenom uz planine Anamit u Laosu, Lora Šeklford prvo je bila razočarana. Paleoantropološkinja sa Univerziteta Ilionis u Urbana Šampejnu stajala je u skučenoj šupljini poznatoj kao pećina Kobra, tražeći kosti koje je lokalni dečak Hmong rekao da je video. Uključila je baterijsku lampu i svetlošću prešla od jednog, naizgled pustog, do drugog zida pećine. 

Zatim je podigla pogled.

"Nisam videla skoro ništa drugo sem kostiju", kaže Šeklfordova, koja je i istraživačica National Geographic-a. Na svodu pećine nalazili su se fosili davno nestalih životinja, posuti "skoro kao zvezde".

Možda će Vas zanimati i:

Godinama su Šeklfordova i njen tim radili u lavirintskim pećinskim sistemima Laosa u potrazi za drevnim ljudskim ostacima i ona je znala da je ovaj uski prolaz poseban. Neposredno pre svog prvog dolaska u pećinu, Šeklfordina koleginica pronašla je posebno uzbudljiv fosil u sistemu pećina. Bio je to delimično sačuvani kutnjak, star više od 130.000 godina.

Kako Šeklfordova i njene kolege izveštavaju u novoj studiji koju je delom finansiralo Društvo National Geographic-a, zub je verovatno pripadao devojčici koja je bila jedna od misterioznih drevnih ljudi, poznatih kao denisovci. Ako se istinitost ove pretpostavke potvrdi, biće to najjužniji do sada pronađen fosil ove zagonetne grupe.

Denisovci su se odvojili od svojih srodnika, neandertalaca, pre nekih 400.000 godina, kada su se neandertalci širili Evropom, a denisovci su otišli istočno, u Aziju. Dok su naučnici otkrili mnoge fosile neandertalaca, fosili denisovaca su bili izuzetno retki. Sve prethodno potvrđene deniskovske kosti i zubi mogu stati u kesu za sendvič i potiču sa samo dva mesta, iz Sibira i sa Tibeta.

Naučnici su, međutim, sumnjali u to da su denisovci stigli i do mnogo južnijih predela. Kad god da su denisovci ukrstili puteve sa ranim ljudima, a čini se da jesu, ostavili su svoje gene kod većine savramenih ljudi azijskog porekla.

Najnovije otkriće u Laosu otkriva zapanjujuće raznolike predele koji su denisovci naselili, od hladnih planina i golemih visoravni, do nizija jugoistočne Azije, gde je klima izuzetno topla. "To me nekako tera na razmišljanje o tome koliko su slični nama", kaže Šeklfordova. "Neverovatno smo prilagodljivi - to je, na neki način, obeležje savremenih ljudi".

Denisovski zub je verovatno samo jedno od mnogih otkrića koja nagoveštavaju koliko toga tek čeka da bude otkriveno u ovom regionu. "Moram da kažem da smo veoma ponosni", kaže koautor studije Soulifejn Bulefejn, arheolog iz Ministarstva informisanja, kulture i turizma Laosa.

KAKO JE DOŠLO DO OVOG REVOLUCIONARNOG PRONALASKA

Zub denisovca je najnoviji fosilni nalaz sa planina Anamit, koje se prostiru oko 1100 kilometara duž granice između Laosa i Vijetnama. Reke su ovde milenijumima klesale krečnjak, ostatke drevnog morskog dna, praveći sistem pećina u kojima su fosili pronađeni.

Iako su se ove brdovite granice pokazale kao plodno tle za arheološka ispitivanja, na njima nije lako raditi. Topla, vlažna klima ovog područja uzrokuje brzo raspadanje kostiju, a zbog neravnog terena je teško pronaći i sve ono što opstane. Uprkos ovim izazovima, nedavna otkrića u Laosu su dokumentovala desetine hiljada godina ljudske aktivnosti u ovom regionu, uklučujući i neke od najstarijih ostataka savremenih ljudi u jugoistočnoj Aziji.

Interesovanje za mnoga moderna istraživanja u Laosu nastala su zahvaljujući Tongsi Sajavongkamdiju, uticajnom laoškom arheologu, koji je napornim radom obnovio ispitivanje lokacija čije proučavanje je obustavljeno 1930-ih godina, uključujući i oblast u kojoj se nalazi pećina Kobra. Sajavongkamadi, koautor ove studije, umro je u aprilu. Studija je posvećena sećanju na njega. "Zahvaljujući njemu, naš tim je uspeo u onome što radi u Laosu", kaže Fabris Demeter, saradnik studije i paleoantropolog u Geogenetičkom centru Lundbek fondacije u Kopenhagenu.

Demeter i Šeklford su proveli više od jedne decenije radeći u Laosu, a nedavno su se udružili sa speleolozima kako bi olakšali kretanje strmim padinama. Do pećine Kobra čiji ulaz se nalazi na vrhu stene, više od 33 metra iznad okolne ravnice, došli su 2018. godine. Pećina je toliko skučena, da čovek prosečne visine, kada stoji unutar same pećine, može da dodirne oba zida i svod istovremeno.

Uzimanje fosila iz pećine je takođe teško jer se nalaze u breči, vrsti stene koja se formira tako što se delići kamena talože jedan na drugi. Probijanje kroz breču "je kao pokušaj iskopavanja betona", kaže Šeklfordova.

Pećina Kobra je od samog početka bila puna novih otkrića. Geolog i speleolog Erik Suzoni se 3. decembra 2018. godine, uoči prve posete Šeklfordove, uputio u udubinu pećine, na izviđačko putovanje i sakupio komadiće kamena i kostiju koje je kasnije pokazao timu. Nakon ručka je pregledao svoje brojne fosilne nalaze. "Erik je u jednom trenutku rekao: 'Oh, ali ovde zapravo ima nečega' ", kaže Demeter. Iz prednjeg džepa košulje, Suzoni je izvukao neobičan kutnjak.

"Skoro da smo odmah znali da je u pitanju neka vrsta hominina", kaže Šeklfordova. "Ali to nije bio moderan čovek".

ZUBI SU SVEDOCI ŽIVOTA POJEDINCA

Čitavu deceniju su jedini poznati ostaci denisovaca bili nekoliko zuba, ružičasta kost i deo lobanje koji su otkriveni u pećini Denisova u južnom Sibiru. Zatim je 2019. godine denisovska vilica otkrivena na obodu Tibetanske visoravni.

Novootkriveni laoški kutnjak možda jeste samo jedan zub, ali bi mogao mnogo da pomogne naučnicima da razumeju denisovce. "Zubi su kao mala crna kutija života pojedinaca", kaže Klement Zanoli, saradnik studije i paleoantropolog sa francuskog Univerziteta u Bordou. Po svom obliku, unutrašnjoj strukturi, hemiji i načina raspadanja, zubi mogu da sačuvaju dokaze o starosti, ishrani, pa čak i klimi njihovog staništa.

Oblici zuba takođe mogu pomoći naučnicima da identifikuju različite vrste ljudi i njihovih izumrlih rođaka. Kutnjak iz pećine Kobra ima mnogo hrapaviju površinu od one koja odlikuje današnje ljudske kutnjake i ima izbočinu koja je uobičajena za zube neandertalaca.

Nedostatak korena i istrošenost zuba iz Laosa sugeriše da je pripadao detetu koje je umrlo pre nego što su mu se zubi u potpunosti formirali. Verovatno je imalo između 3,5 i 8,5 godina. Kutnjak je verovatno isprala voda u pećini zajedno sa ostacima drugih velikih životinja, uključujući drevne nosoroge, svinje, makake i bovide. Na osnovu starosti ovih životinjskih ostataka, možemo reći da je kutnjak najverovatnije star između 131.000 i 164.000 godina.

Nakon rendgenskog skeniranja fosila radi proučavanja njegovog oblika, istraživači su uzorkovali zubnu gleđ u potrazi za očuvanim proteinima. Za razliku od osetljivih niti DNK, proteini imaju šanse da prežive toplu, vlažnu klimu Laosa. Zatim, aminokiseline ovih proteina mogu dati nagoveštaje o osnovnom genetskom kodu, pomažući naučnicima da otkriju identitet uzorka.

Ova analiza je otkrila da je zub pripadao jedinki iz roda Homo, a ne orangutanu ili kakvom drugom velikom majmunu. Proteini takođe pokazuju da je zub pripadao devojčici. Ipak, istraživači nisu pronašli proteine potrebne za postavljanje zuba u određenu granu porodičnog stabla hominina.

Iako analiza ne može da potvrdi identitet denisovca, "ništa nas ne sprečava da tražimo druge proteine prisutne u zubnoj gleđi", kaže koautor studije Frido Velker, paleogenetičar sa Instituta Gloub, Univerziteta u Kopenhagenu. Kako se metode za estrakciju i analizu DNK i povezanih proteina poboljšavaju, Velker i njegove kolege se nadaju da će im novootkriveni zub otkriti više detalja.

Smanjivanjem količine uzorka koji su uzeli iz zuba, istraživački tim je ostavio otvorena vrata za buduća istraživanja. "Ljudi koji će raditi na ovom polju za 30, 40, 50 godina, sa potpuno novim tehnologijama, znaće to da cene", kaže istraživačica National Geographic-a Kendra Sirak, saradnica Harvardske medicinske škole i stručnjak za drevnu DNK, koja nije bila uključena u ovu studiju.

ISTRAŽIVANJE SE NASTAVLJA I NA SUSEDNIM PLANINAMA

Za sada, najveću sličnost sa denisovskim zubom iz pećine Kobra ima zub donje vilice iz kineskog okruga Ksiahe. Laoški kutnjak je veoma sličan onima koje nalazimo kod neandertalaca, a denisovci nikada nisu pronađeni na tako dalekom istoku kao što je Laos. Genetska istraživanja pokazuju da su denisovci verovatno živeli u jugoistočnoj Aziji.

"Prisutne su sve karakteristike denisovskog kutnjaka sa donje vilice", kaže Bens Viola, paleoantropolog sa kanadskog univerziteta u Torontu koji nije bio uključen u studiju.

Upotpunjavanje anatomije misterioznih hominina bio je zahtevan izazov jer su, barem za sada, denisovski fosili veoma retki. Činjenica da je novopronađeni zub zapravo kutnjak donje vilice čini istragu još težom, jer samo vilica iz Ksiahe sadrži donje kutnjake koji su definitivno denisovski. Bez DNK i dodatnih proteina koji bi pomogli ispitivanju "veoma je teško dati bilo kakav konačan sud", kaže Aida Gomez-Robles, paleoantropolog sa Univerzitetskog koledža u Londonu, koja nije bila deo istraživačkog tima.

Ipak, postoji mogućnost da se mnogi fosili denisovaca kriju pred nosem naučnika, ili u tavanicama pećina iznad njihovih glava. Zadivljujući niz fosila hominina je pronađen širom Azije, od kojih su mnogi pripisani nejasnoj sveobuhvatnoj grupu, poznatoj kao "drevni homo". Poslednjih godina, studije su sugerisale da bi neki od ovih hominina mogli biti denisovci ili barem njihovi bliski rođaci.

"Verovatno već dugo gledamo denisovce u muzejima, ali nismo znali kako da ih nazovemo", kaže Šeklfordova.

Istraživači takođe planiraju još studija na ovu temu. Prema Zanoliju, tim analizira sastav kiseonika i ugljenika u zubnoj gleđi. Takve studije mogle bi da nagoveste u kakvoj klimi je mlada denisovka živela, kao i šta je jela tokom formiranja njenih kutnjaka.

Za Šeklfordovu, jedna od najuzbudljivijih implikacija studije je veliki broj nalaza koji čekaju da budu otkriveni, a nalaze se u vrhovima pećina Laosa. "Radimo tamo više od 10 godina", kaže ona, "i još uvek nismo napustili prvu planinu.

Priča autora Maje Vej Has i Majkla Greška je originalno objavljena na nationalgeographic.com.

Možda će Vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka