Šta pisani izvori i materijalna kultura kažu o najređoj grupi gladijatora - ŽENAMA: Ko su bile gladijatorke?

Rimljani su obožavali sve što je neobičnio, egzotičnio i nečuveno. Stoga su gladijatorke bile idelane da zabave gledaoce u arenama smrti jer su prema tadašnjim shvatanjima borbe žena spadale u sve tri grupe.

Iako ni sami Rimljani nisu bili sigurni odakle gladijatorske borbe vuku poreklo, to im nije smetalo da u njima uživaju i da stalno priželjkuju novine. Publika je uvek žudela za novitetima, što je podsticalo sponzore da nude sve egzotičnije nastupe. Pa su tako u jednom trenutku i gladijatorke stupile na scenu.

Ko su bile žene gladijatori?

Iako retki, postoje dokazi u umetnosti, zakonima i pisanim izveštajima da su žene učestvovale u ovom brutalnom sportu tokom kasne Rimske republike i ranog Rimskog carstva. Njihov posao je bio da zabave masu boreći se žestoko oružijem - međusobno ili protiv životinja.

Ostalo je zabeleženo u antičkim izvorima da su se borile žene svih klasa, od najnižih gde su gospodari zavedeni novčanom dobiti predlagali svojim sluškinjama da se bore, do žena iz srednjih i viših klasa.

Razloge za ovaj fenomen, možemo naći u činjenici da su se žene tog perioda bavile raznim sportovima. Sa druge strane, moćni muškarci i zvaničnici su ih ohrabrivali da stiču snagu i izdržljivost koja im je bila potrebna prilikom porođaja.

Žene iz bogatih familija - koje su se isticale u sportovima kao što je na primer rvanje - su podsticane (od strane organizatora gladijatorskih borbi) da u slobodno vreme iznajme instruktora i vežbaju. Ako bi izabrale ovakav život za uzvrat bi dobijale novac i slavu.

Iako neuspešno, rimski Senat je tokom 11. i 19. godine nove ere – zabranio ženama više i srednje klase da se bore. Uprkos tome, bogata ženska deca Rima nasatvile su to da čine tokom naredna dva veka.

Šta je društvo mislilo o njima?

Prvi pisani trag koji je ostao sačuvan do današnjih dana pojavljuje se u vezi sa Neronovom vladavinom, u Tacitovim "Analima".

"Iste godine svedočili smo brojnim gladijatorskim predstavama, jednakih po veličanstvenosti kao prethodne, iako je više žena visokog ranga i senatora osramotilo sebe u areni."

Ali, svi znamo za Neronovu dugu i lošu reputaciju neprimerenog ponašanja, stoga su antički pisci imali šansu da zabeleže još jedan takav u nizu ispada, kada je pozivao žene visokog ranga da se pojave u areni i bore kao gladijatorke.

Ovaj događaj je zabeležio i rimski istoričar Kasije Diju, sledećim rečima: "koja je istovremeno bila najsramotnija i najšokantnija, kada su muškarci i žene ne samo iz srednje klase nego i iz senatorskog reda... vozili konje, ubijali divlje zveri i borili su se kao gladijatori, neki dobrovoljno, a neki protiv svoje volje."

Rimsko društvo nije gledalo blagonaklono na borbe udatih žena, pa tako i rimski pesnik Juvenal ismeva muškarce koji su dozvolili svojim ženama da se tuku:

"Kakva je velika čast za muža da vidi, na aukciji, gde su stvari njegove žene na prodaju, pojasevi, štitnici za cevanice, štitnici za ruke i perjanice!... Čujte njeno gunđanje i stenjanje ... Vidite njen vrat savijen pod teretom njenog šlema."

Materijalni dokazi

Materijalni dokazi se pojavljuju sporadično i izazivaju nedoumice kod istraživača i arheologa. Međutim, za neke od njih nedvosmisleno tvrde da su u pitanju bile žene gladijatori ili kako se još nazivaju - gladiatrix (ovaj termin je skovan relativno skoro, Rimljani ga nisu upotrebljavali).

Jedan od najpoznatijih takvih primera je mermerni reljef iz 2. veka naše ere, sa prikazom gladijatorki, koji se danas čuva u Britanskom muzeju. Pronađen u Halikarnasu, današnjoj Turskoj, ovaj reljef prikazuje dve žene sa oklopima, koje drže mačeve zauzevši borbeni stav.

Na reljefu su ostala zabeležena i njihova imena: Amazon i Ahilija, što sugeriše da su bile porobljene. Ova tradicija nije bila neuobičajna, a to znamo jer su ostali pisani tragovi koji govore u prilog tome da su i muški gladijatori u većini slučajeva bili robovi. U skladu sa nametnutim poslom kojim su se bavile, dobijale su imena koja su odražavala njihovu profesiju. Pa tako možemo reći da je Amzonka uzela za ime simbol mitskih boraca žena, dok je Ahilija personifikovala legendarnog grčkog heroja Ahila. 

Izvor: Wikimedia Commons (Public Domain)

Još jedan zanimljiv nalaz koji ukazje na postojanje gladijatorki je bronzana statueta stara oko 2000 godina i nalazi se u Muzeju umetnosti u Hamburgu. Ova figura prikazuje ženu golih grudi kako maše predmetom nalik kosi, koji drži u desnoj ruci.

Neki stručnjaci, smatraju da ovaj predmet predstavlja siku, kratak mač. Razlog tome je što se određena grupa gladijatora pod imenom Tračani povezuju sa ovom vrstom zakrivljenog mača. Tračani su nosili šlemove sa perjem, male štitove i metalne štitnike za noge.

Neke prethodne teorije su ovaj predmet tumačile i kao strigl, koje su Rimljani koristili za održavanje higijene. Ta teorija je kasnije odbačena jer tu teoriju ne podržava poza žene.

Spuštena glava i podignuta ruka figure predstavlja "tipičnu pobedničku gestikulaciju kod gladijatora" u rimskoj umetnosti. Poza sugeriše da gladijator stoji iznad svog poraženog rivala. Ovaj gest takođe može objasniti nedostatak šlema, koji je skidan kako bi svi gledaoci mogli da vide lice pobednika.

Moramo napomenuti da za razliku od modernih ekranizacija borbi u arenama, borba gladijatora u stvarnom životu nije uvek rezultirala smrću. Poraženi gladijator bi podigao jedan prst, ostavljajući sponzoru da odlučuje o njegovoj sudbini, često uz pomoć gomile. Ali nakon što bi gladijator bio ubijen, sponzor je morao da plati menadžeru trupe pozamašnu naknadu — 10 puta više od cene iznajmljivanja.

Istoričari procenjuju da je šansa nekog gladijatora da bude ubijen 1:20.

Zaključak

Nedostatak više materijalnih nalaza sugeriše da je antički svet priređivao relativno malo ženskih takmičenja, u prilog tome govori i činjenica da ih rimski pisci sporadično pominju. Međutim, iako retko možemo reći da su borbe žena u arenama bili priželjkivani spektakli koji su se izvodili u želji da se očara masa željna novina i malo drugačijih igara od onih na koje su navikli.

Borbe žena su trajale sve do 200. godine nove ere, kada ih je car Septimije Sever zabranio. Navodno uzrok tome su bile razvratne šale upućene ženama na sportskom takmičenju, što je u njemu izazvalo strah da bi ovo moglo da izazove nepoštovanje svih žena.

Pod uticajem hrišćanstva neutoljiva glad za borbama gladijatora, polako počinje da jenjava. Do 5. veka i sa porpašću Rimskog carstva, ovi hrabri borci i borkinje definitivno nestaju sa svetske pozornice. Hrišćanstvo je sa sobom donelo neke nove potrebe i poglede na svet, pogotovo kad su učešća žena na atletskim nadmetanjima u pitanju.