Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Narod je verovao da su Njegoš i Marko Miljanov bili ZDUHAČI: Šta su predstavljala ova bića natprirodnih moći?

Ukoliko u vašoj blizini imate osobu koja tvrdo spava ili je rođena u posteljici, pazite se možda imate posla sa zduhačem.

 Petar II Petrović Njegoš Izvor: Wikimedia Commons (Public Domain)

ZDUHAČ, ili kako se još čuje: zduha, zduhat, zduva, zduvač, stuhać, stuha, stuva, stuvać (Bosna, Hercegovina, Crna Gora i Sandžak), vjedogonja i jedogonja (Boka Kotorska), je, po nekadašnjem verovanju, čovek koji ima izvanredna natprirodna svojstva, ali samo dok spava. Upravo, dok spava iz njega izlazi duh i vodi vetrove, goni oblake, donosi i odnosi grad i tuče se sa drugim zduhačima.

Možda će vas interesovati i:

Po drugom tumačenju, zduhač je neko čudno mitsko biće koje živi po planinama, bez naročito izraženih osobina ali najviše podseća na vampira. Verovanje u zduhače bilo je rašireno u centralnim predelima naše zemlje, uglavnom u Bosni, Hercegovini i osobito u Crnoj Gori, ali i tamo gde ima u većoj masi ovih doseljenika.

Smatralo se da svaki kraj, pleme i rod ima svoje zduhače. Oni vole svoju okolinu, tuku se pa i ginu za njezino dobro u borbi sa susednim zduhačima. Verovalo se da mogu proricati budućnost. Za mnoge istorijske ličnosti verovalo se da su bili zduhači, između ostalih za Marka Miljanova, Petra I Petrovića i druge. Iz ovoga jasno proizilazi da je zduhač dobar duh koji čini samo dobro svom kraju, štiti ga i bori se za njega, ali istovremeno nanosi zlo drugom kraju, zemlji.

Zduhači su mogli biti dete i žena, ali su to obično odrasli muškarci. I za neke životinje verovalo se da mogu biti zduhači, npr. ovčarski pas, vo, krava, ovan, konj, jarac i dr. Za dete koje se rodi u košuljici (placenti) smatralo se da je predodređeno da bude zduhač. Negde se verovalo da se zduhači rađaju u crvenoj, a negde opet u beloj košuljici. Mislilo se da je vrlo važno sačuvati košuljicu u kojoj je rođeno dete, kako bi, kad postane zduhač, uvek bila uz njega, a osobito kad je u akciji, ali je morala stalno biti skrivena od pogleda. U Kučima se nekad verovalo da zduhač svoju košuljicu "krije pod poklopnicom od grobova srodničkijeh, odakle se prilikom zduhačkog ratovanja uzima".

Ima pomena da se i mađijskim radnjama može postati zduhač, kao i suprotnih verovanja — da zduhač može biti samo onaj ko je rođenjem za to predodređen. Po spoljašnjem izgledu, zduhači se ne razlikuju mnogo od običnih ljudi. Samo oni vrlo tvrdo spavaju i teško ih je prouditi, a za to vreme duh im je odsutan. Obično su uvek sanjivi, lomni, imaju dugačke nokte, a pored toga često su zamišljeni i ozbiljni.

Oni su "srećne ruke" za svoj dom i svoju okolinu; odolevaju svakakvim teškoćama, znaju da se snađu u nevolji i prebrode razne nedaće i neprilike. Oni su snažniji nego drugi ljudi. Često imaju svojstvo da predvide sopstvenu smrt.

Stihovi iz "Gorskog Vijenca"

Bog sa nama i anđeli božji!
A evo si udrio, vladiko,
u nekakve smućene vjetrove,
ka u marču kad udri vještica al' u jesen mutnu vjedogonja.

Osnovna osobina zduhača je herojska. Zduhači jedne oblasti bore se sa zduhačima druge zemlje, kako bi oterali oblake s gradom i oluje koje ovi dovode, i tako sačuvali svoj narod, zemlju, useve i druga dobra svoga kraja. Tako npr "prekomorski zduhači (iz Italije) vojuju združeno protiv zduhača brdskijeh, crnogorskijeh i arbanaškijeh".

I zduhači životinje se bore međusobno, od ishoda ovih borbi zavisi samo napredak u stoci. Zduhači životinje često stupaju u borbu, ali obično samo u odbranu svoga stada.

Borbe među zduhačima vode se u određeno doba godine i u određeno vreme dana, a na ustaljeni način. Oni se tuku kad duvaju jaki vetrovi s proleća, ili u duge jesenje noći. Predvode ih starešine i imaju ustrojstvo u borbi kao vojska. U borbu polaze s oružjem koje je vrlo različito a isto tako i osobeno. Oružje im je komad luča zašiljen na krajevima, vreteno i slično. Drugi se opet tuku velikim drvećem: bukvama, jelama, brestovima, hrastovima, koje iščupaju jednom rukom zajedno sa korenjem.

Ako nema drveća u blizini, biju se ogromnim kamenjem koje ni veliki broj ljudi ne bi bio u stanju da podigne. Ali kao najsnažnije zduhačko oružje smatra se ugarak luča nagoreo na oba kraja ili bilo kakav opaljen iver od nekog drveta.

Osim oružja, u borbu nose redovno još i kablove za mleko, lopatu i metlu sa žitnog gumna. Ovi predmeti su obično glavni cilj do kojeg u borbi treba doći, odnosno oteti od neprijatelja, jer sa njime se, tobože, odnosi plodnost i blagostanje sve dok se ne osvoje ponovo. Mesta na kojima se zduhači biju poznata su. To su visovi, planine, morska obala. Njihove borbe su strašne i zato se tad nadimaju snažni vetrovi i kovitlaju vihori s prašinom. Oni uništavaju letinu, ruše kuće, a mogu čak ubiti i čoveka ako bi se našao u njihovom središtu. Kao i u svakoj bici, tako i u ovoj ima ranjenika i mrtvih. Otuda postoji verovanje da je čovek koji umre naprečac bio zduhač. Isto tako, verovalo se da zduhač koji bude "ranjen" ili "pogine" u borbi zduhača, neće dugo živeti posle povratka duha u telo što ga je napustio za vreme spavanja. Uopšte, posle naporne borbe oni su veoma slabi i iscrpeni, pa mnogi od umora boluju i duže dok se sasvim ne oporave.

Iz izloženog vidi se da zduhač voli svoju okolinu, brine o njoj i bori se za nju. On se smatra za blagodat i sreću svog kraja i doma. Zduhač ne spada u "zle duše" kao drugi demoni, ali ako svoju snagu i znanje stavi u službu đavola, može se povampiriti posle smrti. Verovanje u zduhače je staro i potiče još iz vremena zajednica sa rodovskim uređenjem. To potvrđuju i neke analogije sa Kavkazom i rodovski karakter zduhača, odnosno njegova vezanost za određeni uži zavičaj. On se u verovanjima upravo javlja kao zaštitnik svoje kuće, roda, plemena, sela ili čitavog kraja. Zduhač, pored toga, ima izvesne srodnosti sa drugim mitskim bićima koja se javljaju u vezi sa vremenskim nepogodama, a osobito olujom i gradom. Višestruka podudarnost sa zmajem u istočnoj Srbiji nesumnjiva je, kako u karakteru bića, tako i u ponašanju. Ali nekih srodnosti ima i sa alom, odnosno mitskim bićima koja predvode gradobitne oblake, kao i sa demonskim dušama utopljenika i samoubica, koje su pozivali verujući da mogu otkloniti nepogodu od sela. Poreklo imena i izvesnih osobina zduhača može se dovesti u vezu sa verovanjem u stuhije, boginje bure i oluje u severnoj Albaniji, koje je tamo došlo iz Grčke.

Izvor: Š. kulišić, P. ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik (Etnolog)

Možda će vas interesovati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka