Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Drevni stanovnici Evrope su mumificirali svoje mrtve mnogo ranije nego što se mislilo: Kako su to radili?

Autor Maja Miljević-Đajić

Naučnici su imali jedinstvenu priliku da saznaju više o posmrtnim ritualima koji su praktikovani na ovom mestu pre 8.000 godina.

 Mumificirano telo Izvor: - / World history archive / Profimedia

Mumifikacija mrtvih je verovatno bila češća u praistoriji nego što se mislilo. Prirodno očuvane mumije su otkrivene na 8.000 godina staroj nekropoli lovaca-sakupljača u dolini Sado u Portugalu. Nedavna studija otkrila je nove dokaze za tretman prirodne mumifikacije pre sahrane, poput zatrpavanja tela ispod zemlje kako bi se ona isušila i prirodno očuvala. Ova praksa nije ranije bila poznata za evropski mezolit.

Nova studija, koju predvodi međunarodni tim arheologa, predstavlja nove dokaze za tretmane pre sahrane. Rezultati su objavljeni u časopisu European Journal of Archaeology, prenosi Sve o arheologiji.

Možda će vas zanimati i:

Do sada, najstariji slučajevi prirodne mumifikacije bili su poznati kod lovaca-sakupljača Činčoro koji žive u priobalnom regionu pustinje Atakama u severnom Čileu. Prirodno očuvanje tela podrazumevalo je sahranu ispod zemlje (peska), kako bi se telo isušilo i očuvalo. Oni su takođe praktikovali i veštačku mumifikaciju tela. Uklonili bi organe i mišiće svojih mrtvih, ojačali skelete štapovima, a tela napunili zemljom i vegetacijom kako bi dobili pravi prirodni oblik.

Međutim, većina prirodno očuvanih mumija širom sveta je novijeg datuma, između nekoliko stotina i 4.000 godina.

Mumifikacija u praistoriji je izazovna tema za istraživače jer je teško odrediti da li je telo sačuvano prirodnom ili veštačkom mumifikacijom kada meko tkivo više nije vidljivo. Dodatnu poteškoću predstavlja nedostatak pisanih izvora za ove rane periode.

Za razliku od kostiju, pronalaženje mekog tkiva na arheološkim nalazištima je retko zbog problema očuvanja, a bez tkiva je teško prepoznati da li su ostaci balsamovani ubrzo nakon smrti. Ovo je posebno izazovno u oblastima umerene i vlažne klima, kao što je to slučaj u većini Evrope, gde meka tkiva i drugi organski materijal obično ne opstaju na arheološkim nalazištima.

Istraživači su rekonstruisali položaje pokojnika na osnovu fotografija

Koristeći nedavno otkrivene fotografije skeletnih ostataka trinaest osoba iskopanih 1960-ih u mezolitskim shell middenima – arheološka deponija smeća, istraživači su bili u mogućnosti da rekonstruišu položaje pokojnika. Na taj način su imali jedinstvenu priliku da saznaju više o posmrtnim ritualima koji su praktikovani na ovom mestu pre 8.000 godina.

Studija je kombinovala pristup arheotanatologije sa eksperimentima raspada ljudskog tela. Arheotanatologija je pristup koji arheolozi koriste za dokumentovanje i analizu ljudskih ostataka na arheološkim lokalitetima koji kombinuje posmatranja prostorne distribucije kostiju u grobu sa znanjem o tome kako se ljudsko telo razgrađuje nakon smrti. Arheolozi tada mogu da rekonstruišu kako se postupalo sa mrtvim telom nakon smrti i kako je sahranjeno, čak i ako je prošlo nekoliko milenijuma. U ovoj studiji, arheotanatologija je koristila rezultate eksperimenata raspadanja ljudskog tela na mumificiranim telima u Istraživačkoj ustanovi za forenzičku antropologiju na Teksaškom državnom univerzitetu.

 Rekonstrukcija položaja pokojnika-vezivanja i učvršćivanje tela na štapu pre mumifikacije
Rekonstrukcija položaja pokojnika-vezivanja i učvršćivanje tela na štapu pre mumifikacije
Izvor: Peyuroteo-Stjerna et al. 2022, fig. 9

Rezultati analiza prirodne mumifikacije

Analiza je pokazala da su neka tela zakopana u ekstremno zgrčenom položaju sa nogama savijenim u kolenima i postavljenim ispred grudnog koša.

Tokom raspadanja, kosti se obično rastavljaju na slabim zglobovima, kao što su stopala, ali u ovim slučajevima su artikulacije zadržane. Istraživači predlažu da bi se ovaj obrazac hiperfleksije i nedostatka disartikulacije mogao objasniti ako telo nije stavljeno u grob kao svež leš, već u isušenom stanju kao mumija.

Isušivanje tela ne samo da održava neke od ovih inače slabih artikulacija, već omogućava i snažnu fleksiju tela jer se opseg pokreta povećava kada je zapremina mekog tkiva manja. Pošto su tela bila isušena pre sahranjivanja, postoji vrlo malo ili nimalo taloga prisutno između kostiju i zglobovi se održavaju kontinuiranim punjenjem okolnog tla koje podržava kosti i sprečava kolaps zglobova.

Istraživači sugerišu da bi uočeni obrasci mogli biti rezultat prirodnog procesa mumifikacije. Manipulacija telom tokom mumifikacije bi se odvijala tokom dužeg vremenskog perioda, tokom kojeg bi telo postepeno postajalo isušeno da bi održalo svoj telesni oblik, a istovremeno bi se skupljalo vezivanjem konopcem ili zavojima da bi se stavilo u željeni položaj. Kada je proces završen, telo bi bilo lakše transportovati (bilo je čvrstije i znatno lakše od svežeg leša) dok bi se ujedno osiguralo da je zakopano uz zadržavanje prirodnog izgleda i anatomske celovitosti.

Ako je mumifikacija u Evropi bila starija nego što se ranije mislilo, javlja se niz novih uvida koji se odnose na pogrebne prakse mezolitskih zajednica, uključujući centralnu brigu zajednice za održavanje integriteta tela i njegovu fizičku transformaciju iz leša u zgrčenu mumiju.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka