Poslednji obrok najpoznatije mumije iz močvare: Šta je Tolundski čovek pojeo neposredno pred smrt?

Nove tehnologije donose i nova otkrića o jednoj od najpoznatijih mumija iz močvara, Tolundskog čoveka.

Tolundski čovek je možda najpoznati od ovih žrtava. Kada je otkriven u močvari udaljenoj 12 km od grada Silkeborg u Danskoj 1950. godine, ovaj čovek iz gvozdenog doba još je nosio vunenu kapu, a oko vrata je imao kožnu omču kojom je zadavljen.

I dok su metode koje su se koristile za ubijanje žrtava u močvari (obično tragovi udarca tupim predmetom, prerezivanje grkljana ili gušenje) arheolozima lako vidljive, događaji koji su doveli do njihove smrti ostaju mutni: da li su to bila slučajna ili ceremonijalna ubistva? Ako su to bile ritualne žrtve, kako su odabrane, da li su imale poseban poslednji obrok i da li su im davna sredstva kako bi se ublažili bolovi terora koji su trpeli?

Nova studija objavljena u časopisu Antiquity detaljno analizira poslednji obrok Tolundskog čoveka - obroka koji je izuzetan samo zato što je bio, pa, neupadljiv.

Blago zagorela kaša

Kada je Tolundski čovek otkriven pre 70 godina, istraživači su ispitali njegov dobro očuvani stomak i crevni trakt i utvrdili da je sredovečni čovek poslednji obrok konzumirao 12 do 24 sata pre smrti.

Sada je naučni tim koji je predvodila Nina Nilsen, iz danskog muzeja Silkeborg, sadašnjeg "doma" Tolundskog čoveka, ponovo pregledao sadržaj u njegovim crevima uz pomoć nove tehnologije.

U najsveobuhvatnijoj analizi creva mumije iz močvare koja je ikada sprovedena, istraživači su pronašli mikroskopske dokaze o hrani i piću.

Rezultati pokazuju da se poslednji obrok Tolundskog čoveka sastojao od kaše sa ječmom, lanom, semenom divljeg korova i neke ribe - prilično standardan obrok za tela iz močvara, jer su takav rezultat dale i ranije analize 12 žrtava iz evropskog gvozdenog doba. I one su imale ostatke obroka na bazi žitarica, ponekad sa mesom i bobicama. Istraživačima je teško da kažu da li je u to vreme to bio tipičan obrok, ili neki poseban za žrtve, jer većina podataka o ishrani gvozdenog doba potiče od dobro očuvanih ostataka mumija iz močvara.

Istraživači su takođe mogli da utvrde kako je pripremljen poslednji obrok Tolundskog čoveka identifikujući mikroskopske fragmente karbonizovane kaše koji ukazuju da je kuvana u glinenom loncu i da je pri tome blago izgorela.

"Ova studija nam govori šta je jeo onog dana kada je umro", kaže Nielsen. "To je ono što ga čini zaista zanimljivim - zaista se približite tome kako se sve dogodilo."

Tim Nilsenove je ispitivao da li je Tolundski čovek konzumirao neke namirnice sa posebnim svojstvima - poput halucinogena ili drugih opijata ili sredstava za ublažavanje bolova - što bi moglo nagovestiti da je njegov obrok deo ceremonije.

Prethodna ispitivanja rađena kod druge poznate žrtve iz močvare, Lindovog čovek, koji je žrtvovan na severozapadu Engleske, pronašli su imelu u crevima. Ali, iako ta biljka može da se koristi u medicinske svrhe, količina pronađena u Lindovom čoveku nije bila dovoljno značajna da bi bila relevantna, kažu istraživači.

Druga ranija studija proučavala je prisustvo rogoza u ostacima Graubalskog čoveka, danske mumije iz močvare iz istog vremena kao što je i Tolundski čovek. Prisustvo gljive, koja može da ima ozbiljne psihoaktivne efekte kada se konzumira, takođe je bilo premalo da bi imalo uticaja na žrtvu i možda je samo nehotično konzumirana.

U skladu sa ovim ranijim nalazima, u probavljenim ostacima Tolundskog čoveka nisu pronađeni halucinogeni ili druge lekovite biljke.

"Nemamo nikakve dokaze iz tela iz močvara koji ukazuju na to da su konzumirali neki specijalni lek", kaže Nilsenova.

Stara tela, nove studije

Prema Nilseninom istraživanju postoje sličnosti u poslednjim obrocima nekoliko mumija iz močvara koje bi mogle da ukažu na ritualni značaj. Nekoliko tela mumija iz močvara sadrže semenje korova i otpad od vršidbe korova, naročito bledu persikariju, poznatu kao bleda pametna trava ili kovrdžavi dres.

"Poslednji obroci ne sastoje se samo od žitarica ili kaše, već u slučaju Tolundskog čoveka, puno, puno različitih semenki i korova", rekla je Miranda Aldhaus-Grin, emeritus profesorka na Univerzitetu u Kardifu i autorka istraživanja Otkrivanje tela iz možvare: Rešavanje evropske drevne misterije. "Bilo je važno da obrok sadrži veliku raznolikost ekološkog materijala, kao da je to samo po sebi značajno."

Henri Čapman, profesor arheologije sa Univerziteta u Birmingemu, smatra da pejzaž evropskih močvara može biti deo ključa za razumevanje zašto su ljudi u njima žrtvovani.

U godinama pre smrti Lindovog čoveka u Engleskoj, močvara u kojoj počivao postajala je sve vlažnija, što je možda značilo pogoršanje klime i gubitak poljoprivrednog zemljišta za ljude koji su tamo živeli.

"Možda su davali ljudske žrtve jer nešto krenulo po zlu u okruženju", kaže on.

Uprkos njihovoj izvanrednoj očuvanosti tokom hiljada godina, arheolozi nerado donose preširoke zaključke o svakodnevnom životu u tokom gvozdenog doba u Evropi na osnovu dokaza malog broja žrtava rituala.

"Mumije iz močvare su neobična", kaže Čapman. "To je i njihov blagoslov i prokletstvo."