Pored brojnih loših posledica, nedostatak sna dovodi i do toga da mozak počinje da „jede sam sebe“, zaključak je novog istraživanja
Alarm zvoni ponovo i već treći put ga gasite. Trudite se da preuzmete svaki minut sna na račun dana. Spavali ste čak šest sati što deluje kao privilegija koju treba maksimalno iskoristiti. Oblačite rasparene čarape, zamalo da krenete napolje u kućnim papučama, pitate se da li ste zaključali vrata. I tako svaki dan.
Hronična deprivacija sna, kako pokazuje istraživanje objavljeno u maju ove godine u The Journal of Neuroscience, ima i značajnije posledice od navedenih, koje dovode do toga da mozak počinje da „jede sam sebe“. Profesor Mišel Belesi sa Odeljenja za psihijatriju Univerziteta u Viskonzinu i njegovi saradnici ispitivali su uticaj deprivacije sna na miševima i pokazali da se usled hroničnog nedostatka sna povećava rizik od demencije, i da su mogući uzročnici glijalne ćelije.
Glija čini deset puta veći deo strukture našeg mozga od neurona. Smatra se da su glijalne ćelije evoluciono podjednako značajne za čoveka koliko i neuroni, a nakon deprivacije sna aktivirano ih je duplo više nego što bi trebalo. Glijalne ćelije čine imunski sistem mozga, pri čemu imaju zadatak i da otklone sav oštećen materijal u mozgu i na tim mestima naprave takozvani „glijalni ožiljak“.
Pri normalnom radu glijalne ćelije prave membrane koje predstavljaju zaštitne pregrade u mozgu, a otklanjaju samo materijal koji je zaista potrebno otkloniti. Veliki broj bolesti mozga, naročito autoimunih, počiva na disfunkciji glijalnih ćelija. Belesi i saradnici su otkrili da glija pojačano radi nakon deprivacije sna, što dovodi do toga da „pojede“ i delove mozga koji nisu oštećeni. Istraživači predlažu da bi ova disfunkcija mogla biti povezana sa Alchajmerovom bolešću i sličnim demencijama.
Nije sasvim jasno koliko se dugo mogu osećati posledice deprivacije sna. Danas se veruje da spavanje čini jedan od tri stuba zdravlja pored fizičke aktivnosti i zdrave ishrane, a neki bi čak rekli da je dobar san osnova funkcionisanja druga dva stuba. Dešava se da se probudimo posle samo nekoliko sati sna, odmorni i funkcionalni, a da se posle više od osam sati sna ne osećamo tako. Objašnjenje ovog paradoksa leži iza odgovora na pitanje koliko nam je sna zapravo potrebno. Jedan od najpopularnijih mitova koji se tiču sna je čaroban broj osam, koji sa naukom nema mnogo veze. Pretpostavlja se da je ustaljeno verovanje da nam je potrebno osam sati sna nastalo kao interpretacija toga što ljudi izveštavaju da prosečno u spavanju provode između sedam i devet sati.
