Istorijska pobeda kompjutera protiv najboljeg igrača drevne strateške igre „go“ otvorila je mnoga pitanja o napretku veštačke inteligencije
Nedavno je okočan je po mnogo čemu istorijski meč između čoveka i računara u najstarijoj strateškoj igri na svetu po imenu go. Ubedljiva pobeda kompjutera protiv najboljeg igrača goa na svetu u protekloj deceniji, Korejca Lija Sedola otvorila je mnoga pitanja o napretku veštačke inteligencije, ali je i bacila svetlo na jednu staru temu: ko će u budućnosti biti zadužen za donošenje kvalitetnih odluka koje se tiču čitave civilizacije – čovek ili mašina?
Hronologija jednog napretka
Prošlo je tačno 65 gofina otkako je legendarni matematičar Alan Tjuring u svom radu o veštačkoj inteligenciji napisao da nije pravo pitanje može li mašina da misli, već da li ona može da prođe test inteligentnog ponašanja. Da bi se približio rešavanju tog Tjuringovog zadatka, pre pola veka je Ričard Grinblat doktorant na MIT napisao šahovski program po imenu Mac Hac VI, koji je mogao da procesuje u to vreme neverovatnih 10 šahovskih pozicija u sekundi. Ričardov superkompjuter je radio na 16 kilobajta memorije i iako preslabih performansi za današnje standarde čitav njegov poduhvat imao je revolucionarna svojstva.
Da priča bude još zanimljivija, Hubert Drajfus, istaknuti američki filozof i profesor na istom univerzitetu, pratio je celokupni trud mladog Grinbalta sa velikom dozom skepticizma, pretočenog u knjizi What Computers Can’t Do?, u kojoj je decidirano napisao da nikada nijedan kompjuter neće moći da pobedi bilo kog šahovskog majstora. Treba reći da Drajfusovo mišljenje nije delio nekadašnji svetski šampion u šahu, Mihail Botvinik, inače inženjer elektrotehnike, koji je hrabro izjavio da će mašine vrlo brzo zameniti čoveka za potrebe analize šahovske partije i nadvladati snagu igranja pojedinih pozicija.
Botvinik je umro 1995. godine, srećan što je dočekao da vidi ostvarenje nekih od svojih smelih predskazanja. Epilog čitave priče oko prvog kompjuterskog šahovskog programa bila je ponuda Drajfusu da svoje stavove praktično potvrdi tako što će odigrati meč protiv računara. Godina 1967. u istoriji je ostala zapisana kao godina prve pobeda mašine nad čovekom u šahu. Nakon tog događaja, softveri za misaone igre poput šaha nastavili su ubrzano da se razvijaju, dok je Nobert Drajfus ostao jedan od najznačajnijih svetskih protivnika veštačke inteligencije.
Preciznosti radi, treba istaći da sam Drajfus nije nikada osporavao mogućnost da se veštačka inteligencija ostvari, već je svoju kritiku zasnivao na njenoj efikasnosti, smatrajući da mašine ne mogu generisati dovoljno ljudskog ponašanja u sebi. Naučni rad ovog filozofa smatra se značajnim zamajcem u razvoju veštačke inteligencije, jer je i pored skepticizma bio prožet vrlo konstruktivnim kritikama.
Verovatno najpoznatiji meč koji su neki šahista i mašina odigrali, desio se 1996. i 1997. godine, kada je najboljem igraču sveta, slavnom ruskom velemajstoru Gariju Kasparovu bio suprotstavljen kompjuterski program po imenu Deep Blue. Njihov dvoboj igran je u Londonu, pod uslovima i turnirskim pravilima po kojima igraju vrhunski šahisti. Prvi meč od 6 partija dobio je Kasparov, dok je u revanšu Deep Blue bio bolji i pobedio 4:2.
Nekoliko čudnih dešavanja pratila su taj revanš meč, pa je tako u drugoj partiji Kasparov optužio programere da varaju i da u studiju imaju nekoliko vrhunskih velemajstora koji pomažu da kompjuter igra prefinjene poteze u pozicijama koje zahtevaju intuitivno odlučivanje pre nego konkretne proračune.
Analiza partija koje je odigrao Kasparov u tom meču ukazuju da je on igrao neočekivano slabo, što je dovelo do mišljenja javnosti da kompjuteri i pored pobede u tom meču, i dalje nisu pretnja po najbolje igrače. Međutim, svega nekoliko godina kasnije, tadašnji svetski prvak Vladimir Kramnik, izgubio je meč od programa po imenu Deep Fritz. To je bio i poslednji susret čoveka i mašine u šahu. Od tada, smatra se da kompjuteri imaju potpunu dominaciju u klasičnom šahu.
