Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Arheologija

Jezik žalosti: Zašto nam se „priviđaju“ dragi preminuli?

Autor Aleksandra Jovanović
Autor Aleksandra Jovanović

„Priviđenja“ preminulih čest su pratilac perioda žalosti nakon smrti bliske osobe. O kakvim se to „utvarama“ radi?

 Izvor: Foto: Profimedia

Jedna od najpopularnijih tema u horor filmovima – susreti s duhovima, u realnosti se objašnjava halucinacijama, a one se po pravilu povezuju s postojanjem nekog duševnog poremećaja ili s korišćenjem droge. Manje je poznato, međutim, da su priviđanja duhova ne tako retka pojava, i da je psihijatri u praksi ne određuju uvek kao karakteristiku psihoze.

O kakvim se to utvarama radi?  „Priviđenja“ ili „duhovi“ mrtvih ljudi su čest pratilac perioda žalosti nakon smrti bliske osobe. Tako u nemalom broju slučajeva, bliski srodnici – najčešće deca, roditelji ili supružnici izveštavaju kako  dolaze u kontakt s pokojnikom: vide ga, čuju ili prosto osećaju njegovo prisustvo.

Ožalošćeni takođe sanjaju preminule, u gužvi među drugim ljudima učini im se da vide pokojnikovo lice, ili prepoznaju njihove genetske karakteristike u licima srodnika. Neki ljudi “sreću” svoje preminule kućne ljubimce, čuju zvuke kao da ulaze u kuću ili vide njihovu senku na zidu.

Saznajte i Kako nastaje "miris smrti"?

Integracija gubitka

U odsustvu drugih psihopatoloških simptoma (klinička depresija, sumanute ideje, halucinacije nevezane za pokojnika ili one koje upućuju agresivne poruke), povremene halucinacije umrlih osoba ne zahtevaju stručnu pomoć. One su sastavni deo procesa tugovanja: preživeli imaju “zadatak” da odnos iz stvarnog, živog kontakta transformišu u simboličku, internalizovanu i zamišljenu ravan. Ovaj proces je praćen i drugim teško podnošljivim (a ipak nepatološkim) stanjima: osećanjem bezvrednosti i krivice, kajanjem, željom da je osoba sama umrla, a pokojnik preživeo.

Iako se odnos s preminulom osobom može konstruktivno nastaviti kroz obavljanje njegovog duhovnog nasleđa ili delatnosti, ili što je uobičajenije – kroz rituale kao što su povremeni obilazak groblja i očuvanje sećanja na osobu, do tog nivoa je potrebno proći kroz nekoliko faza tugovanja. U tom procesu ka integraciji gubitka, halucinacije pomažu da se kroz jedan takav bolni tranzit lakše prođe.

Vreme i intenzitet žalosti, pa tako i verovatnoća da će ožalošćeni imati halucinacije, zavisi od više faktora, među kojima su: vrsta odnosa s pokojnikom (stepen bliskosti), emocionalna povezanost s umrlim (bolji odnos u prošlosti direktno je srazmeran javljanju “duhova”),  starost (češće je u starijim godinama, što možda ima veze s vremenom provedenim s pokojnikom), duhovnost i religioznost, pripadnost određenoj kulturi, iznenadnost smrti (da li je smrt bila očekivana), način na koji je osoba umrla (prirodan,  nasilan, ili nesrećnim slučajem).

Pročitajte i Da li je smrt konačna kao što mislimo?

Nema razlike među polovima – oba pola su sklona ovim doživljajima. Osobine ličnosti kao i istorijat ranijih psihičkih kriza osobe u žalosti povezane su s mogućim reakcijama na smrt bliske osobe, ali se na osnovu prikupljenih podataka o “normalnim halucinacijama” pokazuje da su za njih značajniji ranije navedeni, više situacioni i relacioni faktori.

Tagovi

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka