Da bi razumeli način na koji je na našoj planeti nastao okean magme, naučnici su morali da zavire u tajne rotacije Zemlje po njenom nastanku...
Saznanje o tome šta se desilo sa magmom može doprineti dosta u razumevanju tektonskih ploča.
Skorašnja istraživanja pokazuju da je Zemlja nekada imala jedan okean magme koji bi mogao biti širok oko 1000 kilometara i pokrivao bi veći deo Zemljine površine.
Saznajte i:Hoće li Zemlja dobiti još jedan okean?
Kada bismo otkrili kako se istopljena stena Zemlje kristalizovala tokom vremena, mogli bismo steći uvid u to kada je planeta prvi put razvila magnetno polje koje je kasnije uticalo na stvaranje uslova za nastanak života. Pored toga, kristalizacija magme je stvorila tektonske ploče, ističe nemački geofizičar Kristijan Mas.
Prethodna istraživanja nisu u obzir uzela efekte rotacije Zemlje, kada je reč o tome kako je ovaj veliki okean evoluirao. Sada, naučnici smatraju da bi okretanje Zemlje uticalo na kristalisanje istopljene stene.
Poreklo „tečne vatre“:Kako nastaje lava?
Efekti rotacije bi mogli imati krucijalan utican na procese u okeanu magme, kao i na istoriju Zemlje, ističe Mas.
Moguće je da se Zemlja ubrzo po svom formiranju okretala mnogo brže nego danas, pri čemu su dani trajali dva do pet sati, umesto 24. Uz to, planeta je bila toplija, zbog čega se magma nalazila u tečnom stanju i kretala se veoma brzo.
Naučnici su razvili kompjuterski model rane Zemlje, kako bi videli na koji način bi rotacija uticala na okena magme tokom vremena. Utvrdili su da bi rotacija uticala na kristalisanje stena bogatih silikatima, premda su silikati glavne komponente magme.
Pogledajte i: Otkrivena „druga Zemlja“!
Kada se model ne bi rotirao, teži kristali bi potonuli dublje dok bi se lakši našli na vrhu, kao što bi se moglo očekivati. Međutim, kada se model rotira, kristali se drugačije ponašaju na ekvatoru nego na polovima. Na polovima su teži kristali tonuli na dno, dok su lakši ostali na njima. Ali u ekvatorijalnom području, teži kristali bi ostali nagomilani u srednjim dubinama, dok bi lakši tonuli na dno.
Ovo se dešava zbog fenomena koji je poznat kao Koriolisov efekat. Kad se planeta rotira, materija na njoj će se vrteti po zaobljenim stazama, a ovakav efekat utiče i na formiranje vetrova i uragana.
Na ekvatoru Koriolisov efekat je funkcionisao protiv gravitacije, te su se putanje kristala menjale u padu, ističe Mas. Što su čestice teže, to je jača Koriolisova sila na njih, zbog čega se u ovom području teži kristali nalaze na srednjim dubinama, dok lakši kristali mogu potonuti.
Pročitajte i: Ogromni vulkani vladaju udaljenim svetom
Ipak, ovo istraživanje se zasniva na modelima polova i ekvatora zasebno, tako da je sledeći korak stimulisati model čitavog okeana magme, uključujući i polove, ekvator kao i region između njih.
Međutim, čak i s najnovijom kompjuterskom opremom, potrebni su meseci rada kako bi se proizvele ovekve simulacije. Naučnici se nadaju da se ovakvo istraživanje pomoći da shvatimo kako se formirao okean magme, ali i mnogo toga o tektonskim pločama, što bi nam pomoglo u razumavanju katastrofa koje njihovo pokretanje izaziva.
