Bakterije koje proždiru otpad nisu velika novost, ali one koje jedu radioaktivni otpad su možda upravo otkrivene. Prvi put su pronađene bakterije koje mogu preživeti uslove slične onima kakvi preovlađuju na mestima odlaganja radioaktivnog ...
Vrlo velike količine nuklearnog otpada danas se zakopavaju u svetu. Najveća količina ovog otpada (364.000 metara kubnih) oblaže se betonom pre odlaganja duboko pod zemlju. Kada podzemne vode dođu do otpada, reaguju sa cementom i postaju alkalne. Ta promena pokreće novi niz hemijskih reakcija i podstiče raspad raznih materija na bazi celuloze prisutnih u ovakvom otpadu.
Jedno od jedinjenja vezanih za reakcijame cementa i vode, izosaharinska kiselina, je potencijalni problem jer može reagovati sa brojnim radioizotopima (nestabilnim, toksičnim elementima koji nastaju tokom proizvodnje nuklearne energije i radioaktivni su sastojak nuklearnog otpada). Ako se izosaharinska kiselina poveže s radioizotopima kao što je uranijum, radioizotopi će postati topljiviji i pre će isteći iz rezervoara te doći bliže površini gde bi mogli ući u pitku vodu ili lanac ishrane. Ipak, novo istraživanje pokazuje da bi mikroorganizmi mogli da spreče ovu mogućnost.
Pregledanjem uzoraka vrlo alkalnog tla sa industrijskog područja u Pik Distriktu u Engleskoj koje nije radioaktivno, ali je zagađeno alkalnim otpadom fabrike kreča, otkrivene su bakterije kojima pogoduju ekstremni uslovi kakvi se mogu naći u radioaktivnom otpadu obloženom cementom. Ne samo što su se odlično prilagodile životu u takvim uslovima već mogu koristiti izosaharinsku kiselinu kao izvor hrane i energije u okruženju sličnom onom na odlagalištima radioaktivnog otpada. Na primer, kad nema kiseonika ove bakterije mogu da dišu pomoću hemikalija u vodi, kao što su nitrati ili gvožđe.
Naučnici u Mančesteru istražuju ove procese koji omogućavaju život u tako ekstremnim uslovima, kao i stabilizujući učinak ovih bakterija na radioaktivni otpad. Krajnji cilj istraživanja je bolje razumevanje sigurnog podzemnog odlaganja radioaktivnog otpada kroz proučavanje neobične ishrane bakterija kojima dobro leži opasni otpad.
Pretpostavlja se da su se prilagodile teškom okruženju u samo nekoliko decenija te je vrlo verovatno da bi se slične bakterije prilično brzo prilagodile nuklearnom otpadu s cementom. Idući korak je istraživanje uticaja bakterija na radioaktivne materije. Očekuje se da će ih zadržati pod zemljom svojom ishranom i sposobnošću prirodne razgradnje izosaharinske kiseline.
Svaka pomoć u borbi protiv zagađenja i u zbrinjavanju otpada (pogotovo opasnog) je više nego dobrodošla pa ćemo navijati za ove bakterije. I nadati se kako neće, usled nuklearne ishrane, postati sasvim novi problem.
