Nekada sam morao da učestvujem kvartalno na sastancima prodaje. Sastanci su imali tipičan format: svi iz kompanije idu na neverovatnu destinaciju, potom se zaključaju u hotelsku dvoranu na deset sati dnevno i teraju se da slušaju ...
Prava sramota je bila ta što im je svrha bila da "povedu trupe" i učine organizaciju uzbuđenom oko novih incijativa, kao i da inspiriše članove da misle o novim i boljim načinima prodaje. Jedino što je vadilo čitavu stvar bile su: večere u kasnim satima. Nakon deset sati slušanja svojih kolega pobegao bih iz hotela i pronašao lokalni restoran gde bismo pričali međusobno. Uprkos našim najboljim naporima, razgovori za večerom su bili uvek vezani za posao - što je dobra stvar. Ovi razgovori su bili ispunjeni novim idejama za rešavanje problema sa klijentima ili povećanjem prodaje novih proizvoda. Kasne večere su postale izvor i uzbuđenje koje su naši sastanci trebali da proizvedu.
Dosada na poslu (i sastancima) je nešto što skoro svi osetimo sa vremena na vreme, ali priznati kolegi ili nadređenom da vam je dosadno je nešto što je samo nekoliko nas ikada učinilo. Ispostavlja se, međutim, da određen nivo dosade zapravo podstiče kreativni kvalitet našeg rada. To su posledice dva nedavno objavljena rezultata istraživanja koji su usresređeni na vezu između osećanja dosade i kreativnosti.
U prvom istraživanju, naučnice Sendi Men i Rebeka Kedman, obe sa Univerziteta u Centralnom Lankašajru, objasnile su kreativnu moć dosade studijom iz dva dela. U oba dela, učesnici su imali dosadan zadatak da prepišu brojeve iz telefonskog imenika ili su bili deo kontrolne grupe, koja je preskočila taj zadatak. Svi učesnici su potom dobili zadatak da osmisle za šta se sve može koristiti par plastičnih čaša. To je obični test divergentnog razmišljanja - ključnog elementa za kreativni učinak koji utiče na mogućnost pojedinca da generiše mnogo ideja. Menova i Kedmanova su otkrile da su učesnici kojima je namerno zadat dosadan zadatak sa telefonskim imenkom, imali značajno veći broj ideja za korišćenje para plastičnih čaša.
Potom su naučnice želele da vide šta će se desiti kada zaista "smore" ljude. Zato su u drugom delu istraživanja napravile tri grupe - jednu kontrolnu, jednu koja prepisuje telefonski imenik i treću grupu sa još dosadnijim zadatkom jednostavnog čitanja telefonskog imenika. Sve tri grupe su potom radile test koji zahteva kreativnost. U ovom slučaju, najsmorenija grupa je ispala najkreativnija, nadmašivši čak i grupu koja je imala dosadan zadatak iz prvog dela. Nalazi ukazuju da osećaj dosade tokom pasivnih aktivnosti, poput čitanja izveštaja ili prisustva monotonim sastancima, pojačava efekat "sanjarenja" na kreativnost - što je pasivnija dosada, to je veća mogućnost da sanjarimo i da budemo kasnije kreativniji.
U drugom istraživanju, koje su izvele Karen Gasper i Brijana Midlvud sa Pen Stejt Univerziteta, otkriveni su slični efekti pomoću različitih svakodnevnih zadataka i različitih tipova kreativnih testova. U svom istraživanju, Gasperova i Midlvudova su dodelile učesnicima zadatak da gledaju video snimak koji je osmišljen tako da učesnike ispuni osećajem opuštenosti, ushićenja, uznemirenosti ili dosade - u zavisnosti koji snimak se gleda. (Učesnicima je, pak, rečeno da je snimak nasumičan). Potom su učesnicima zadali nešto što je poznato kao test daljinske asocijacije, gde su im date tri naizgled nepovezane reči (na primer: konac, koliba, koza) i zadatak da osmisle četvrtu reč koja povezuje sve tri (u ovom slučaju: sir). Test daljinske asocijacije se obično koriste za merenje konvergentnog razmišljanja, drugačijeg ali komplementarnog elementa kreativnog procesa koji utiče na mogućnost pojedinaca da smisle jednu, tačnu ideju za situaciju.
Baš kao i u prvom istraživanju, učesnici koji su bili smoreniji nadmašili su učesnike iz druge tri kategorije. Gasperova i Midlvudova smatraju da dosada podstiče kreativnost zbog načina na koji ljudi pokušavaju da je ublaže. Dosada motiviše ljude da uzmu u obzir nove i nagrađujuće aktivnosti. Drugim rečima, neaktivan um traži igračku. (Svako ko je vodio malo dete na dužu vožnju kolima je sigurno iskusio neku verziju ovog fenomena.)
Uzete zajedno, ove studije ukazuju da dosada koju tako često osećamo na poslu može zapravo biti korisna po to da posao uradimo bolje...ili bar da posao koji zahteva kreativnost radimo bolje. Kada nam je potrebno da osmislimo novi projekat ili program (divergentno razmišljanje), možda treba da počnemo sa trošenjem vremena na aktivnosti poput odgovaranja na mejlove, pravljenje kopija ili ubacivanjem podataka. Nakon toga, kako navodi istraživanje Manove i Kedmanove, trebalo bi da možemo da osmislimo kreativnije načine za istraživanje. Isto tako, ukoliko nam treba bliže istraživanje problema i osmišljavanje tačnog, efektnog rešenja (konvergentno razmišljanje), možda treba da osmislimo zadatak poput određenog beživotnog sastanka osoblja. Učestvovanjem u neinteresantnim aktivnostima pre onih u kojima rešavamo probleme, u stanju smo da proizvedemo takav način razmišljanja koji nam je potreban za kreativna rešenja.
