Postojao je samo jedan način na koji su naučnici mogli da razreše misteriju čuvenog Ledenog čoveka – da ga odmrznu.
Nešto posle 18 časova, jednog kišovitog, turobnog novembarskog dana 2010. godine, dva čoveka u zelenim hiruškim uniformama otvaraju vrata komore Ledenog čoveka u Južnotirolskom arheološkom muzeju u Bolcanu u Italiji. Prenose smrznuto telo na bolnički transportni krevet od nerđajućeg čelika. Jedan od njih je mladi naučnik Marko Samadeli. Inače, njegov posao je bio da ovu čuvenu neolitsku mumiju održava zamrznutom upravo u onim uslovima u kojima se očuvala tokom 5.300 godina posle napada koji je prouzrokovao smrt Ledenog čoveka, visoko na obližnjoj planini. Međutim, Samadeli je tog dana u maloj laboratorijskoj prostoriji podigao temperaturu na 18°C.
Sa Samadelijem je Eduard Egarter Figl, lokalni patolog sa štucovanim brkovima, nezvanično poznat kao „porodični lekar” Ledenog čoveka. Dok Egarter Figl cima i gurka telo sa znalačkom, katkad grubom prisnošću, šačica drugih naučnika i doktora se okuplja u ovom skučenom prostoru, pripremajući se da učini nezamislivo: da odledi Ledenog čoveka. Sledećeg dana, u naletu žurnih hiruških intervencija, urgentnih poput bilo koje operacije na živoj osobi, treba da izvedu prvu potpunu obdukciju na odleđenom telu, nadajući se da će baciti novo svetlo na misteriju o tome ko je zapravo bio Ledeni čovek i kako se dogodilo da umre tako nasilnom smrću.
Egarter Figl i Samadeli pažljivo premeštaju telo u namenski napravljen sanduk obložen sterilisanom aluminijumskom folijom. U smrznutom stanju koža Ledenog čoveka boje tamne karamele ima otmeni sjaj i podseća na srednjovekovni lik naslikan temperama od žumanceta. Sa samrtnički istegnutom, ukrućenom levom rukom i nogama prekrštenim kao na raspeću, mumija koja se odmrzava je u pozi koja kao da pripada nekom oltaru iz XIV veka. Kroz nekoliko trenutaka na njegovom telu počinju da se stvaraju kapljice vode, poput znoja izazvanog strahom. Jedna kapljica curi niz njegovu bradu, sporo i neumitno poput suze.
Od svih ljudi koji su hodali ovom planetom, Ledeni čovek je možda najviše pokazivan i čačkan. „Juče je bilo trenutaka”, priča Cink mekim, gotovo iznenađenim glasom, „kada mi ga je bilo žao. Bio je tako… istraživan. Sve njegove tajne – unutar njega, van njega i svuda oko njega – bile su otvorene za istraživanje.” Zastaje i dodaje: „Samo vrh strele ostaje u njemu, a Ledeni čovek kao da kaže da je ovo njegova poslednja tajna.”
NAPISAO: STIVEN HOL
