Više od 30 godina, Huan Martin Kolomer i njegova žena Sinforosa Sančo žive sami u selu na istoku Španije koje je nekada brojalo više od 200 stanovnika.
“Svi su otišli, mi smo jedine budale koje su ostale”, šali se Sinforosa dok sedi na stepenicama ispred ružičaste građevine koja je nekada bila škola za dečake.
Smešteno u dolini na severoistoku regije Aragon, gde se polen preliva preko borova koji se sve više šire preko nekada obradivog zemljišta, selo La Estrelja (“zvezda”) je u centru “populacijske pustinje”.
Vićente, Huanov i Sinforosin sin, je poslednje dete koje je odrastalo u selu. Školu je pohađao u susednom selu, ali je učiteljica ubrzo dala otkaz, pa je škola zatvorena.
Pogledajte i Uslovi kao u srednjem veku: Trešnjica - zabačeno selo bez puta, kupatila i sa kućama od blata
“Kada nema dece, nema ni života”, kaže Huan Martin (84).
“Nikada nismo imali telefonsku liniju, a signal za mobilne telefone se može uhvatiti jedino na groblju”, objašnjava Sinforosa koja je nedavno napunila 85 godina.
Mobilni telefoni, internet i striptiz barovi: Drugo lice Butana, "najsrećnije" zemlje na svetu
Iako imaju kuću u gradiću Viljafranka gde stanuje njihov sin sa porodicom, Huan i Sinforosa tvrde da im ne nedostaje društveni život.
“Odrastali smo u samoći i to nam se dopada”, kaže Huan koji ipak ne očekuje da će iko nakon njih poželeti da živi na taj način. “La estrelja će umreti sa nama.”
