U gvatemalskoj kulturi, posmtrni život je veoma cenjen, što se odražava na njihovim grobljima. Slaveći život mrtvih, oni svoje grobove farbaju u razne boje, a svaka od njih ima svoju simboliku.
Na obodu užurbane tržnice, najstarije i najveće u Centralnoj Americi, smeštenoj u gvatemalskoj visoravni na jugu te zemlje, nalazi se groblje “Cementario General” iza čijih kapija se širi tišina. Međutim, iza njegovog sterilnog spoljašnjeg izgleda krije se na stotine živopisnih spomenika.
Za neupućene posetioce, šarenilo spomenika možda deluje neprikladno za nešto što je povezano sa odlaskom sa ovog sveta. Međutim, prema autohtonoj tradiciji Maja, poštovanje živih prema mrtvima podstiče žive da svoj život prožive u spokoju, ne strepeći od nezbežne smrti.
U kulturi majanskog nasleđa naroda Kiče, koji nastanuje grad Čičikastenango, posmtrni život je veoma cenjen, što se odražava na njihovim grobljima. Oni svoje grobove farbaju u razne boje, a svaka od njih ima svoju simboliku. Tako bela označava čistoću, tirkizna je boja zaštite, žuta predstavlja životnu snagu Sunca, dok su ostale boje najčešće omiljene boje preminulih.
Pogledajte i Kult mrtvih u Tana Toradži: Život s preminulima
Jedna od fascinantnih tradicija za Dan mrtvih, koji se obeležava početkom novembra, je da se naprave ogromni zmajevi živopisnih boja koji se puštaju da lete sa porukama za preminule, čime se sa njima komunicira. Porodice tada, takođe, čiste i ponovo farbaju grobove svojih voljenih.
Međutim, uprkos njihovoj veseloj spoljašnosti, gvatemalski grobovi takođe imaju i onu mračnu stranu. Naime, grobnice su uzete na lizing, te ukoliko porodica ne plati zakup, nadležni mogu ekshumirati tela, spakovati ih u plastične kese i potom ih preneti u masovne grobnice, što se najčešće događa siromašnom sloju društva.
Iako je rimokatolicizam dominantna religija, rituali Maja imali su snažan uticaj na stanovništvo.
Pogledajte i Neverovatna sudbina ljudskog tela nakon smrti
Prema navodima Popol Vuh-a, svetog rukopisa naroda Kiče, koji datira iz perioda pre konolizacije španskih konkvistadora u 16. veku, mrtvi stanuju u podzemnom svetu Xibalba (grubo prevedeno kao mesto straha), gde mogu da komuniciraju sa živima putem snova.
Međutim, prelazak u život nakon smrti zavisi od određenih pogrebnih rituala. Ukoliko ritual nije izveden po pravilima, pokojnik ostaje zarobljen u prostoru između živih i mrtvih, sa kojim je svaka komunikacija prekinuta.
