Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Pljačkanje prošlosti: Nelegalna trgovina antikvitetima

Nelegalna trgovina antikvitetima cveta i razara svetsku arheološku baštinu.

  Izvor: Foto: Robert Klark

Kad sarkofag stigne u Dubai, njegova putanja konačno postaje jasnija. Na osnovu elektronske pošte, carinskih deklaracija i tovarnih listova, američko tužilaštvo smatra da su tri osobe odgovorne za slanje sarkofaga iz Dubaija u Sjedinjene Države: Musa Kuli iz Njujorka, Amerikanac sirijskog porekla koji trguje antikvitetima; Salem Alšdaifat, državljanin Jordana koji živi u Mičigenu; Ajman Ramadan, Jordanac koji živi u Dubaiju. (Kuli je priznao krivicu za krijumčarenje i davanje lažnog iskaza, osuđen je na šest meseci kućnog pritvora. Alšdaifat je priznao prestup i platio je kaznu od hiljadu dolara. Ramadan je i dalje u bekstvu.)

Sudski dokumenti ukazuju na to da je Alšdaifat slao Kuliju fotografije sarkofaga  Šesepamonte-ješer, a da ga je Ramadan s još nekim ljudima na kraju u delovima poslao poštom Kuliju i jednom trgovcu numizmatikom iz Konektikata – uz lažne deklaracije o sadržaju i vrednosti. Kuli je koristio iste fotografije da preproda sarkofag jednom kolekcionaru iz Virdžinije. Američki istražitelji kažu da se Ramadan takođe bavi slanjem artefakata opljačkanih u Siriji, Jordanu i Libiji. Elektronska pošta koju je Alšdaifat razmenjivao s potencijalnim kupcima ukazuje na to da je on bio upoznat s pljačkom u Egiptu.

Brenton Ister, policijski agent koji je učestvo-vao u istrazi, kaže da međunarodne krijumčarske mreže mnogo bolje sarađuju nego što međusobno sarađuju policije različitih zemalja. On ističe da je kontejner sa sarkofagom Šesepamonteješer u Ameriku stigao preko kompanije Amal Star, čije sedište je u Dubaiju. Vlasnik te kompanije je Nor Šam, član porodice Šam iz Mumbaija u Indiji, koja se bavi trgovinom antikvitetima. Istraživački novinar Piter Votson je u svojoj knjizi „Sotbi: Priča iznutra” naveo da je porodica Šam kontrolisala opsežne operacije pljačkanja i krijumčarenja artefakata iz Indije u Britaniju devedesetih godina XX veka, ponekad preko Dubaija, obezbedivši da nekoliko vrednih predmeta izađe na aukciju u londonskom Sotbiju.

"Ja ponekad i ne poznajem kolege, policajce iz drugih zemalja", kaže Ister dok gleda mapu sveta na zidu svoje kancelarije u zgradi Državne bezbednosti u Njujorku. "Ali mafijaši se izgleda svi poznaju međusobno. Kao da su u stalnom kontaktu." Kaže da mu je jedan saradnik s Bliskog istoka nedavno javio kako krijumčari i trgovci u tom regionu pomno prate šta Ister radi. Rekavši mi to, Ister je klimnuo glavom i napućio usta. "Valjda to znači da sam im privukao pažnju. Dobro, sada znam da svoj posao radim kako treba."

Za razliku od drugih vrsta nelegalne robe kao što su droga ili oružje, opljačkani antikviteti su u početku nelegalni, a kasnije postaju legalni (barem formalno), jer se njihovo nezakonito poreklo temeljno pere na putu kroz krijumčarsku mrežu. Bez odgovarajućeg sertifikata o poreklu – dokumentovanog istorijata vlasništva – nije moguće znati da li je predmet original ili falsifikat. Međutim, i mnogi predmeti kojima se legalno trguje nemaju potpunu dokumentaciju, pa trgovci, kolekcionari i kustosi u muzejima imaju ozbiljnu dilemu pri svakoj kupovini.

Musa Kuli je prodao sarkofag Šesepamonteješer farmaceutskom preduzetniku i kolekcionaru umetničkih predmeta Džozefu Luisu, koji živi u Virdžiniji. Luis je u maju 2011. godine zajedno s Kulijem bio optužen za krijumčarenje i pranje novca. Posle tri godine sudskog procesa Luis se uslovno nagodio s tužilaštvom i oslobođen je optužbi. Luis negira da je prekršio zakon, uz tvrdnju da je pomenute predmete kupio u Sjedinjenim Državama od regularnog prodavca koji se bavi njihovim uvozom.

Ako postoji gen za kolekcionarstvo, Džo Luis ga ima. Njegova majka je skupljala raznobojne bočice, figurice slonova i plastične patkice, a njegov otac je voleo oružje. Luis je još kao mali dečak skupljao mrave u tegle. Danas živi u kući od 600 kvadrata u kojoj čuva sve majčine bočice i figurice, sopstvenu zbirku od više od 30.000 insekata, kao i znatan broj egipatskih antikviteta.

"Ako mi date dva primerka nečega, odmah ću početi to da skupljam", kaže Luis, dobrodržeći, nasmejani čovek od oko 60 godina koji govori glasno kao da viče. Pokazuje mi vitrine od višnjevog drveta s brojnim fiokama u kojima su izloženi nizovi pribodenih skakavaca purpurnih krila, šarenih leptira raznih vrsta, džinovskih osa. Razgledamo njegovu upečatljivu egipatsku zbirku u kojoj ima nekoliko divnih sarkofaga smeštenih u klimatizovanim staklenim vitrinama, kao u pravom muzeju.

S divljenjem gledamo veličanstveno oslikanu drvenu statuu Pta-Sokar-Ozirisa, dostojanstvenog zlatnog lica i hipnotičkog pogleda. Imam isti osećaj kao kad sam posmatrao neke druge egipatske antikvitete, osećam ono isto sablasno prisustvo života ispod slike. Shvatam želju da se poseduje takav predmet, da se oseti večnost ispod smirenog, prodornog pogleda tih očiju. Samo nekoliko meseci ranije u londonskom Sotbiju obuzeo me je isti osećaj dok sam stajao pred bistom od crnog diorita koja predstavlja sveštenika iz hrama u Karnaku, znajući da za pola miliona dolara mogu da je imam.

Budućnost skupljanja antikviteta ugrožena je stalnim kršenjem zakona u Sjedinjenim Državama i drugim zemaljama, kaže Luis koji je nedavno učestvovao u osnivanju udruženja koje edukuje i štiti kolekcionare. Ponavlja nam osnovne postulate: kolekcionari, kao i muzeji, čuvaju kulturnu baštinu čovečanstva koju matične zemlje ne mogu da zaštite. Čak i kada neke antikvitete ne pronađu arheolozi, oni imaju veliki naučni značaj. Mnogi kolekcionari dele svoje znanje u javnosti i često pozajmljuju svoje zbirke naučnicima i muzejima.

Luis smatra da bi kroz tešnju saradnju kolekcionara s naučnicima mogao da se napravi globalni registar legitimnih arheoloških pred-meta, čime bi se unapredila borba protiv pljačkanja. "Ako neki predmet nije u tom registru, ne sme da se prodaje ni kupuje", objašnjava on svoj predlog. "Ako nije na spisku, znači da je ukraden. I tačka!"

Luis svakako nije jedini zastupnik kolekcionarske zajednice. Džejms Kuno, predsednik i izvršni direktor privatne fondacije "Džej Pol Geti", kaže da je vraćanje mnogih artefakata u matične zemlje bila greška jer je glavni zadatak velikih muzeja da prikupljaju, čuvaju i izlažu predmete iz svetske kulturne baštine – a vraćanjem u nestabilne regione ti predmeti su opet ugroženi. Da bi se postigao cilj, kaže Kuno, ne treba isključiti ni otkup opljačkanih artefakata ukoliko će oni tako biti spaseni od nestanka ili uništenja.

"Da li uopšte nećete da pregovarate s teroristima čak i kad pregovaranjem možete da spasete taoce?", pita on. "Možete da ne učestvujete u tržištu, ali to tržište postoji i bez vas. Nije jednostavno, to su osetljiva pitanja, stvari nisu crno-bele."

Trgovina antikvitetima je mnoga remek-dela spasla od uništenja, ali trgovina se često odvija u sivoj zoni, pa je izložena optužbama da podstiče krađu i pljačku – i da podstiče kupce da umišljeno veruju u poreklo željenih predmeta kakvo im se predstavlja.

Luis ne želi da priča o slučaju sa sarkofagom Šesepamonteješer i naglašava da je taj komplet kovčega kupio kad mu je prodavac Musa Kuli dao sertifikat koji je zvučao dovoljno ubedljivo. (Tu je navedeno da sarkofag potiče iz privatne zbirke Kulijevog oca.)

Stvar je u sledećem: Konvencija Uneska iz 1970. godine, zakoni koji se odnose na baštinu, sudski procesi i vraćanje predmeta u matične sredine s početka ovog veka – sve je to trebalo da doprinese pooštravanju uslova za sertifikate. Međutim, mnogi kolekcionari, trgovci, aukcijske kuće i muzejski kustosi sebi i dalje daju za pravo da rade u tajnosti, anonimno, što je i bila vekovna tradicija u tom poslu. Aukcijske prodaje antikviteta su u porastu, a njihovi magloviti sertifikati često navode da je reč, recimo, o "privatnoj zbirci iz Švajcarske" ili o predmetu iz nečijeg "ličnog nasledstva".

Na primer drevna bista sveštenika koja me je opčinila u Sotbiju. Nedelju dana pre nego što je bista dospela na aukciju, Hristos Cirojanis, forenzički arheolog s Univerziteta u Glazgovu, otkrio je da je bista jedan od predmeta iz tzv. Arhive sa Shinuze, fotografskog kataloga koji su napravili krijumčari, a koji je policija zaplenila na grčkom ostrvu Shinuza. Iako to što je predmet naveden u ovom katalogu ne znači da je sporan, aukcijska kuća u sertifikatu nije ni pomenula ovaj bitan detalj, čime se otvaraju neprijatna pitanja. (Uprava Sotbija je Cirojanisove tvrdnje nazvala „netačnim i neodgovornim”.)

"Od 2007. godine identifikovao sam brojne predmete iz ove arhive na gotovo svakoj velikoj aukciji", kaže Cirojanis. "Činjenica da ih aukcijske kuće i dalje prodaju pokazuje da njima nije zaista stalo do toga da poprave situaciju. Njima je jedino važno da to prodaju."

Uopšteni ili nikakvi sertifikati redovna su pojava kod najpoznatijih aukcijskih kuća, čak i kad je reč o predmetima iz osvedočenih ratnih zona poznatih po pljačkanju. Od sedamdesetih godina XX veka sve do 2011. godine velike aukcijske kuće, među kojima i Sotbi i Kristi, prodavale su vajarska remek-dela drevne kmerske umetnosti uprkos riziku da su ona možda opljačkana iz hramova u džungli tokom krvavog građanskog rata u Kambodži. Veliki muzeji kao što su Metropoliten i Klivlendski muzej umetnosti takođe su kupovali ili dobijali kmerske statue.

"Ti predmeti bi trebalo da upale sve alarme u svetu – niko dobronameran ne bi smeo da ih prodaje ni kupuje", kaže Tes Dejvis, advokat i izvršna direktorka udruženja Koalicija za antikvitete iz Vašingtona. "Svega nekoliko godina ranije kolekcionari su se žalili kako u Sjedinjenim Državama nema primeraka kambodžanske umetnosti. Ali kad je tamo izbio genocidni građanski rat, najednom su nekim čudom kambodžanska remek-dela preplavila tržište – statue bez sertifikata, očigledno ukradene, ponekad isečene iznad gležnjeva."

Nakon što sam ispratio putanju sarkofaga Šesepamonteješer kroz krijumčarsku mrežu od Egipta do Sjedinjenih Država, teško mi je da prihvatim da neko kupuje artefakte bez besprekornog sertifikata jer je to namerno žmurenje pred kriminalom. S tim je saglasan arheolog Rikardo Elija. "Vrlo jednostavno", kaže on, pozivajući se na osnovni princip ekonomije. "Kad plaćaš za ukradene predmete, time podstičeš nove pljačke."

Bitka za kulturnu baštinu se nastavlja, javljaju se i znaci nade. Bostonski muzej likovne umetnosti je 2010. godine uveo novo radno mesto, "kustos za sertifikate", prvo i jedino takvo zanimanje u Sjedinjenim Državama. Muzej Metropoliten je samoinicijativno vratio dve poznate kmerske statue u Kambodžu. Kasnije su Klivlendski muzej umetnosti i još neki američki muzeji postupili slično. Metropoliten je posle priredio veliku izložbu umetničkih dela iz jugoistočne Azije, u saradnji s Vladom Kambodže.

"Takav vid saradnje, čiji cilj su dugoročne pozajmice, a ne preuzimanje vlasništva, pred-stavlja krupan pozitivan korak za muzejske kustose", primećuje Peti Gerstenblit, profesorka na Pravnom fakultetu De Pol, inače specijalista za kulturnu baštinu.

Kovčeg Šesepamonteješer je 23. aprila 2013. godine vraćen u Egipat i sada je izložen u Egipatskom muzeju u Kairu. U međuvremenu, pojedini muzejski kustosi i kolekcionari poput Luisa apeluju da se napravi registar antikviteta čime bi se obeshrabrile nove krađe i spremni su da u tome sarađuju s arheolozima.

Takva saradnja je neophodna, kako u zemljama iz kojih potiču predmeti, tako i u zemljama gde se kupuju, kaže Sara Parkek. Pljačkanje će se verovatno nastaviti sve dok kopači u Egiptu i kupci u inostranstvu ne prestanu da doživljavaju antikvitete samo kao lepe predmete, već da ih vide i kao ključne delove naše prošlosti.

"Istorija čovečanstva je najveća priča svih vremena", kaže Parkekova. "U potpunosti ćemo je razumeti samo ako je otkrivamo zajedno." 

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka