Arnd Vigman/Reuters (20. jul):
Okupili smo se na konferenciji za novinare posle sastanka izvršnog komiteta FIFA u Cirihu. Iznenada, tip u odelu ustao je i krenuo prema Blateru. Kasnije smo saznali da je reč o britanskom komičaru Sajmonu Brodkinu. Držao je dva svežnja novčanica. Blater je bio iznenađen i upitao: <i> Gde mi je obezbeđenje? </i>. Kada su telohranitelji stigli, Brodkin se okrenuo prema Blateru i bacio novčanice u vazduh. Do tada sam koristio objektiv za zumiranje, ali sam se brzo predomislilo i uzeo širokougaoni objektiv. Sve je trajalo nešto manje od 20 sekundi i napravio sam 80 frejmova dok su novčanice polako padale oko Blatera.
Volim ovu fotografiju zato što prikazuje Sepa Blatera kakvog ne poznajemo. Deluje bespomoćno, a oči su mu pomalo tužne. <b> Foto: Profimedia </b>
Nilufer Demir/DHA (2. septembar)
U trenutku kada sam ugledala trogodišnjeg Ajlana Kurdija, skamenila sam se. Jedino što sam mogla da uradim jeste da doprinesem da svi čuju njegov vrisak. U tom momentu verovala sam da ću to postići ako pritisnem dugme na kameri i tako sam snimila fotografiju. Izveštavali smo o ilegalnom prebacivanju migranata na grčko ostrvo Kos sa obale Bodruma. Iznenada smo ugledali beživotna tela. Videli smo da su u pitanju mala deca. Bili smo šokirani, žalili smo ih. Slikala sam i bila svedok brojnih nemilih događaja sa migrantima od 2003. u ovom regionu - njihove smrti, njihove tragedije. Nadam se da će se to od danas promeniti. <b> Foto: AP Photo/DHA </b>
Mihael Kapeler/EPA (8. jun)
<i> Neposredno pre ovog događaja snimili smo veliku fotografiju svih šefova države na klupi ispred dvorca Elmau, gde je održan samit G7 </i>, kaže fotograf. Ugledao sam Obamu, koji je sedeo sam i pomislio: <i> Ovo bi bila lepa fotografija </i>. Pokušao sam da ga fotografišem, ali bilo je mnogo pripadnika obezbeđenja. Onda je došla Angela Merkel i uočio sam šansu. Trenutak kada je raširila ruke trajao je manje od sekunde. Niko im nije davao uputstva. Sve je bilo slučajno. Fotografija je objavljena na naslovnim stranama novina širom sveta. <b> Foto: REUTERS/Michael Kappeler/Pool </b>
Borha Suarez/Reuters (2. septembar)
Čamci sa izbeglicama (pateras) obično ne stignu do obale ostrva Gran Kanarija: nadzorni timovi ih presreću kilometrima ranije. Ovoga puta su stigli do kopna i sve se desilo veoma brzo. Pozvali su me iz Crvenog krsta, zgrabio sam opremu i stigao pre hitnih službi. Ljudi su bili svuda po plaži u mokroj odeći, odmarali su se, ili ležali, bilo je mračno. Bila je i jedna beba. Često se pitam šta može da natera čoveka da rizikuje život u pretrpanom čamcu, ali sve vam postane jasno kada ih pogledate u oči. Taj pogled pun straha, tuge, gneva, bespomoćnosti priča njihovu priču. <b> Foto: REUTERS/Borja Suarez </b>
Čen Đije / Visual China Group/Reuters (19. avgust)
Skladište u kome se čuvaju velike zalihe otrovnih hemikalija eksplodiralo je 12. avgusta. Tom prilikom poginulo je 165 osoba, a povređeno više od 100. Bio sam u tom kraju, ali je bilo mnogo otrovnog smoga i nisam mogao da se probijem na lice mesta. Zato sam se popeo na visoku zgradu oko 1.000 metara dalje. Fotografiju je snimio dron sa visine od 300 metara. Bio sam doslovno šokiran. Iz vazduha je bilo još očiglednije da su visoke zgrade, kontejneri i brojni automobili kao igračke koje lako mogu biti uništene. Fotografisao sam prirodne katastrofe kao što je zemljotres u Venčuanu 2008. i zemljotres na istoku Japana 2011, koji je uzrokovao značajna razaranja, ali ovo je bio prva nesreća izazvana ljudskim faktorom i pobuđivala je još snažnija osećanja. Fotografija je objavljena u pekinškom listu <i> Sin Šing Bao </i> , a komentari su bili <i> šokantno </i> , <i> zastrašujuće </i> i <i> ništa bolje nego na bojnom polju </i> . <b> Foto: REUTERS/Stringer </b>
Žerom Dele/AP (13. novembar)
U Parizu u ponoć obično vlada vesela atmosfera, buka, ima mnogo ljudi na ulicama. Te noći, osetio sam jezivu tišinu. Gotovo da nije bilo saobraćaja. Približavao sam se 18. arondismanu, policije je bilo sve više, vatrogasci, hitne službe, vojska. U restoranima preko puta Betaklana napravljeni su trijažni centri. Bilo je vrlo teško probiti se - poslednje što sam želeo bilo je da smetam ljudima koji obavljaju svoj posao, ali i ja sam morao da obavljam svoj i otkrijem šta se događa. Ugledao sam jedno telo kako leži na pločniku i napravio tri fotografije, bez mnogo razmišljanja.
Bio sam potpuno fasciniran reakcijama. Ljudi su videli stvari koje ja nisam video. Stubovi liče na ljude na sahrani. Duša pokojnika napušta telo. U profesionalnoj karijeri sam često fotografisao mrtve. Ne znam ko je ta osoba, možda je u ovom slučaju tako i bolje. Fotografija je simbol svih žrtava. <b> Foto: AP Photo/Jerome Delay </b>
Suhaib Salem/Reuters (8. septembar)
Velika peščana oluja zahvatila je Gazu. Mogli ste da je osetite, omirišete. Sve je obojila u žuto. Niste mogli da vidite automobile niti ljude na ulici. Trajala je pet sati. Razmišljao sam o ljudima koji su izgubili kuće u 50-dnevnom ratu 2014. Otišao sam u četvrt Šedžaija, manje od jednog kilometra od izraelske granice na istoku Gaze, koja je potpuno razorena u izraelskom granatiranju: granatirana je 2000, 2008, 2012. i 2014. Ljudi su na to u međuvremenu navikli. Pitam ih: “Zar se ne bojite da gradite kuće ovde?” A oni odgovaraju: <i> Znam da će mi kuća biti uništena, ali šta da radim? </i> Većina ljudi je napustila ovaj kraj, ali muškarci iz ove porodice i dalje žive u prizemlju kuće. Ugledao sam ovog dečaka kako spava i pomislio: <i> On je iz nekog drugog sveta, u dubokom je snu. </i> Fotografija pokazuje koliko je težak život ovih ljudi. Niko ne može da zamisli dečaka kako spava na ovakvom mestu. Ali za ovdašnju decu to je sasvim normalno. Rađaju se u takvom svetu i nastavljaju da žive u njemu. Nemaju drugog izbora. <b> Foto: REUTERS/Suhaib Salem </b>
