Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Galerije

Život u mongolskom sirotištu

Autor Tamara Sorak
Autor Tamara Sorak

Lana Tannir je odlučila da ponovo s nama podeli jedno nesvakidašnje iskustvo: priču o svom projektu "Mongolija: Deca Ulan Batora" i predivne fotografije koje su nastale dok je volontirala u Centru za decu "Lotus".

Izvor: Foto: Lana Tannir

Ne znam da li je dan ili noć, jutro ili veče. Znam samo da sam u hotelskoj sobi u Ulan Batoru u Mongoliji. Glava mi je teška i osećam se iscrpljeno, iako sam spavala gotovo 12 sati. Nije ni čudo, jer sam, zajedno sa čekanjima na aerodromima, putovala preko dvadesetak sati. (Lana Tanir:Spokojna i tajanstvena lepota glečera )

Uskoro po mene dolaze autom iz Centra za decu "Lotus", sirotišta u kom ću boraviti dve sedmice pomažući deci i pokušati da shvatim koliko je teško onima koji nemaju porodicu, ni roditeljsku ljubav i podršku.

Povezane vesti

Povezane vesti

Sirotište se nalazi u brdima, udaljeno dvadesetak kilometara od Ulan Batora, glavnog grada Mongolije. Vozeći se nesigurnim putem, tu i tamo zapažam nasumce razbacane kućice, kao da su tamo slučajno izgrađene, a uz svaku je postavljen i šator, kao potvrda nomadskog života. Cesta koja vodi do sirotišta je zatvorena, pa se vozimo preko kamenja po neravnom i strmom terenu.

Na prvi pogled, očito je da se ovde teško živi. Deca su smeštena u pet niskih kuća, raspoređena prema uzrastu, bez kupatila, a volonteri (i ja sam jedna od njih) u tipične mongolske šatore, po nekoliko njih zajedno. Leti nema tople vode, ali tako je ne samo u sirotištu, nego i u celoj Mongoliji. Topla voda koristi se samo zimi. Isto tako, voda nije pitka i sme se koristiti samo prokuvana. Sva sreća da je barem vreme lepo, iako su, kažu, jutra i večeri prilično hladni, a zimi se temperatura kreće i do -50°C. U letnjem delu godine zemlja je prilično suva i prašnjava, jer u Mongoliji ne pada puno kiše.

Ipak, ne dozvoljavam sebi da se obeshrabrim. Došla sam ovamo s ciljem da kroz fotografiju zavirim u dečja srca i prikažem probleme, strahove i nesigurnosti koje ih muče, da pomoću umetnosti pokažem njihove duševne patnje i želje za boljim sutra.

Centar za decu "Lotus" je privatno finansirano sirotište u kojem boravi osamdesetak mališana, uzrasta od nekoliko meseci do 18 godina. Većina dolazi iz grada. Službeni jezik je engleski i govore ga sva deca. Ne pričaju rado o razlozima zbog kojih su dospela u sirotište, ali uglavnom se radi o siromaštvu, alkoholizmu, maloletnim roditeljima, zlostavljanju u porodici, kriminalnim radnjama zbog kojih su jedan ili oba roditelja u zatvoru.

Najnovije

Priroda

Nauka