Ovih dana je u srpskoj naučnoj javnosti aktuelna vest da se jedan primerak ptice crni strvinar (Aegipius monachus), koji je u Srbiji izumro sredinom prošlog veka, ponovo nalazi na našem prostoru.
Prvo beleženje ove vrste, nakon 60 godina, bilo je 2009. godine putem video nadzora na uvačkom hranilišu. Tu pticu su povremeno zapažali par godina, verovatno do njene polne zrelosti kada je odlučila da se ipak nagnezdi na nekom drugom terenu.
Pročitajte i: Zašto se lešinari ne otruju hranom?
U poslednje vreme se ponovo pojavljuje crni strvinar, viđa se u širokom krugu od Drine do Bugarske, na Zlatiboru, Uvcu... Reč je verovatno o istoj ptici, istoj jedinki, mladoj i polno nezreloj, koja je u stanju da za jedan dan preleti i više stotina kilometara. U Evropi postoje samo dva mesta gde crni strvinar gnezdi, u Španiji i na granici Grčke sa Turskom. Pretpostavlja se da je ovaj primerak došao iz Grčke.
Foto: Saša Preradović/National Geographic Srbija
Međutim, poslednja zapažanja ukazuju na to da ovaj primerak nije baš tako mlad i da raste verovatnoća da se ptica nagnezdi u kanjonu reke Mileševke gde je nekada primećen poslednji par i gde i dalje postoje prirodni uslovi za njegovu reprodukciju. Naglo su se podgrejale nade da ćemo ponovo imati ovu, ne samo atraktivnu pticu (najveći lešinar u Evropi) nego i veoma bitnu kariku u lancu ishrane beloglavog supa. Naime, sup nema tako snažan kljun da probije kožu mrcine pa lešini prvi pristupa crni strvinar kojeg je nekada naš narod prepoznavao kao „starešinu“ jata. On svojim snažnim kljunom otvara lešinu i hrani se kožom i tetivama. U njegovom nedostatku, beloglavi sup se dugo muči pa čuvari rezervata nožem moraju da rasparaju uginulu životinju nakon bacanja. Ako bi se vratio strvinar, sup bi bio manje zavisan od čoveka, pa bi i projekat oporavka supa bio obezbeđen.
Pogledajte i: Tim eksperata neumorno radi kako bi povređeni beloglavi orao dobio novi kljun!
Poneki amaterski snimak ove ptice u letu ili na steni, iz veoma velike razdaljine, budući da je ptica izuzetno plašljiva, kao i nekoliko izveštaja sa terena (Trešnjica, Uvac...) su bili dovoljni da uzburkaju našu naučnu javnost i pokrenu veliki broj fotografa i TV snimatelja da ga potraže u nadi da će zabeležiti prve prave profesionalne snimke, osobito na hranilištu gde bi se videlo i njegovo socijalno ponašanje.
Foto: Saša Preradović/National Geographic Srbija
Naš saradnik, fotograf Saša Preradović je uz podršku ljudi iz rezertvata Uvac nedavno uspeo da snimi crnog strvinara na uvačkom hranilištu, nakon višednevnog upornog čekanja. Povodom ovih ekskluzivnih i retkih snimaka Preradović kaže:
„Crni strvinar se zadržao svega oko dva minuta ispred mog objektiva, udaljen nekih 5-6 metara, što mi je bilo dovoljno da napravim istorijske, prve fotografije na hranilištu, kako jede, kako se bori za svoju poziciju u jatu, kako mi pozira i ne videvši me, budući da sam bio odlično zamaskiran. Danima sam ga čekao, provodeći u kontinuitetu od 12 do čak jednom 38 sati u čeki! Borba sa dosadom, neugodnim položajem, hladnoćom, kišom, suncem, nemogućnošću wc-pražnjenja, bezbrojnim muvama i jezivim smradom sa truleži se napokon isplatila.“
