Na krovu sveta

Nomadi iz nužde, Kirgizi svoja stada sele Vakanskim koridorom – prevlakom sačinjenom od alpskih dolina i visokih planina u severoistočnom Avganistanu. Ovaj mladi pastir nosi improvizovanu masku za lice da bi izdržao ekstremnu zimsku hladnoću.

Kirgiski pastir Rosman Baig, unuk pokojnog kana, nosi improviziranu masku za lice koja ga štiti od hladnoće. Stado ovaca i koza vraća se u večernjim satima na Kizil Korum, zimski kamp u blizini avganistanske granice sa Kinom.

Na ovoj visini, u jalovoj dolini zvanoj Mali Pamir, opstanak zavisi od stoke. Odevene u crveno, kirgijske devojke sateruju ovce u tor radi muže, a balega se suši na zidovima da bi se koristila za loženje. Ovce, zajedno sa kozama, jakovima i kamilama, obezbeđuju Kirgizima mleko, meso i vunu, a služe i kao sredstvo plaćanja: za jedno jagnje se dobija 45 kilograma brašna.

Ova devojčica nosi dva jagnjeta da provedu noć sa svojim majkama. Tokom izuzetno hladnih dana, nežne mlade životinje se zagrevaju u čojanim vrećama u kolibama stočara. Kirgizi se žale da su im zime okrutne. Ali, da li bi bilo koje drugo mesto na svetu nazvali svojim domom?

Visoko iznad linije do koje uspeva drveće, ovaj zimski trgovački karavan se, da bi prešao opasan put do mesta niže u dolini, oslanja na dobro prilagođena kopita jakova. Na visinama iznad 4.250 metara, zime u Malom Pamiru traju osam meseci i duže, a sneg ume da padne i leti.

Kirgijski muškarci traže utočište u pastirskoj pećini tokom godišnjeg putovanja iz svog planinskog zavičaja do najbližeg seoskog trgovinskog centra u Pakistanu – što predstavlja teško petodnevno putovanje po ciči zimi. Tu će stoku, vunu i mlečne proizvode trampiti za sve moguće – od čaja do televizora.

Kirgijske devojke vuku plastične kanistre po ledu nazad do porodičnog logora, pošto su iskopale rupu u ledu da bi iz zamrznutog izvora zahvatile vodu. Muškarci se bave uzgojem stoke i trgovinom; veliki deo teških svakodnevnih poslova obavljaju žene.

Copyright: © Matthieu Paley

Tinejdžerka Bibi Zora će devojački grimizni veo uskoro zameniti belom maramom, kakvu nose udate žene. Ona se udaje za čoveka koji je dvostruko stariji od nje i suočava se sa rizičnom budućnošću: stopa smrtnosti među kirgijskim ženama prilikom porođaja je nemilosrdno visoka, oko 500 puta viša nego u razvijenom svetu.

Kairudinov otac se nada da će, ako svom sinu obrije glavu, a njegovu kosu stavi na neko „čisto mesto” kao što je zaleđena reka, to izlečiti dečakove neprestane glavobolje. Iako su Kirgizi sunitski muslimani, u njihovim ritualima primećuju se i tragovi drugih drevnih tradicija. Oni veruju da mnoge zdravstvene probleme izazivaju zli duhovi.

Abdul Metalib i njegova supruga, Halča Kan, počeli su da puše opijum kada su izgubili sina; svako od njihovo jedanaestoro dece umrlo je a da nije doživelo šestu godinu. Mnogi Kirgizi kažu da ovu drogu koriste kao bekstvo od bola, pošto nemaju ni lekare, ni lekove. Procenjuje se da je 50 procenata njih ovisno o opijumu.

Kirgijski stočari obožavaju svoje mobilne telefone, koje nabavljaju od trgovaca i pune na solarne akumulatore. Iako ne služe za komunikaciju – usluga mobilne telefonije ne doseže do ove zabačene visoravni – oni ove sprave koriste za slušanje muzike i fotografisanje.

Sa bičem među zubima, ovaj Kirgiz tera svog konja u igri zvanoj buzkaši, takmičenju nalik na polo – osim što se umesto lopte koristi obezglavljeno truplo koze. Buzkaši je avganistanski nacionalni sport. Kirgizi ga zovu ulk tartiš, ili „grabljenje jareta”.

Uvijeni u ćebad, jakovi leže ispred jurte jednog mladog para uoči letnjeg trgovačkog putovanja. Napravljeni od isprepletanih motki i prekriveni vunenom tkaninom, ovi prenosivi domovi se tokom sezonskih migracija rasklapaju i ponovo sklapaju. Drvena vrata se na ovu goletnu visoravan dovoze sa nižih nadmorskih visina.