Dva čoveka po olujnom vetru vade led za vodu za piće, što je bio važan svakodnevni posao tokom trogodišnje naučne ekspedicije na Antarktiku pod pokroviteljstvom Australije, od 1911. do 1914. godine.
Grenlandski haskiji, psi poznati po snazi, izdržljivosti i debelom krznu koje ih štiti od mraza. Ovo su haskiji koji vuku sanke u ranoj fazi Australoazijske antarktičke ekspedicije. Od 38 dovedenih pasa samo dva su preživela i vratila se kući.
Povodom proslave pedesete godišnjice ekspedicije 1961. godine, štampana je poštanska marka koja prikazuje Mosona sa balaklavom, koja je bila neizostavni deo opreme tokom ekspedicije.
Posada sanki osmatra procep u ledu koji je do tada prekrivao snežni most.
Grupa Daglasa Mosona prešla je preko brojnih procepa pre onog koji je progutao njihovog kolegu Belgrejva Ninisa,
šest pasa i najbitniji deo opreme, uključujući šator i veći deo hrane.
Rođen za vreme ekspedicije, Blizard je bio među omiljenim psima. Na kraju je ipak, kao i većina drugih pasa, morao biti ubijen, jer mu je ponestalo snage da vuče sanke.
Posada sanki osmatra procep u ledu koji je do tada prekrivao snežni most. Grupa Daglasa Mosona prešla je preko brojnih procepa pre onog koji je progutao njihovog kolegu Belgrejva Ninisa, šest pasa i najbitniji deo opreme, uključujući šator i veći deo hrane.
Džordž Dovers, Sidni Džouns i Arčibald Hodli bili su jedan od osam tročlanih timova poslatih u raličitim pravcima da mapiraju terra incognite.
Samo dva člana ekspedicije su ranije bila na Antarktiku, a neki nikada do tada nisu videli sneg.
Ledeni tunel je jedini put do sklonšta, koje su zatrpali snežni nanosi nekoliko dana pošto je sagrađeno.
U Glavnoj bazi udaljenoj oko 2.400 km, 18 muškaraca crtalo je mape, izvodilo eksperimente i kuvalo u prostoru od 7 kvadratnih metara. Da bi se opustili, slušali su ploče, kockali se u čokoladu i slušali Mosona kako naglas čita omiljene knjige.
Tokom leta posada diže šator na vetrometini – zadatak koji se, zbog neprekidnog jakog vetra, otezao i duže od jednog sata. Osim ljute hladnoće i striktno ograničenih porcija hrane, stalno je bio prisutan strah od toga da se neko ne izgubi.
Pešačenje po polarnom platou može biti bolno usporeno, zbog pukotina, santi leda i blokova tvrdog snega. Ipak, time je uspeo da pokrije oko 450 km do tada neistraženog terena.
Adelijski pingvini bili su hrana za ljude i pse iz ekspedicije. Bili su i predmet čudne vrste zabave: ljudi bi se prikrali jatu pingvina na ledenim liticama, a onda bi ih gurnuli da skliznu u okean.
Član ekspedicije istražuje veliku pećinu u ledu udaljenu nešto više od kilometar od glavne baze, na istočnoj ivici rta Denison.
Usidren kod rta Denison, brod za snabdevanje „Aurora” bio je za ekspediciju jedina veza sa domovinom. Dok je Moson sam prolazio kroz golgotu na poslednjoj deonici žureći da stigne u glavnu bazu, ugledao je brod kako isplovljava za Australiju. Zakasnio je svega pet sati.
Nekoliko godina posle naučne ekspedicije i iznurujućeg putovanja, Daglas Moson se ponovo susreće sa opremom na izložbi u Adelejdu.
Pojedini članovi tima modifikovali su odeću, poput ove balaklave, kako bi je učinili toplijom.
Moson je bacio svoje krampone da bi se oslobodio težine , ali je onda morao da improvizuje par ručno izrađenih nazuvaka kada se suočio sa strmim, klizavim ledom.
