Šuškalo se da jedan nomadski narod u Papui Novoj Gvineji živi u zabačenim šumskim pećinama. Kada smo ih pronašli, poslali su iznenađujuću poruku savremenom svetu.
Izvor: Foto: Ejmi Tonsing
Ona leži u pećini, umire. Sa nogama i rukama poput čvornovatih štapova, Lidija Meju se zgrčila pored logorske vatre. Oči su joj razrogačene, slute smrt. Kašlje, telo joj se grči, zapomaže od bola. Lidija ima, možda, petnaest godina, nije baš sigurna. Porodila se pre tri meseca, a beba je umrla; grupa je ostavila telo u pećini i nastavila dalje. Pasu Ejo, Lidijin muž, objašnjava mi kako stoje stvari: "Kada se razboliš, ili ozdraviš ili umreš."
Kada se izuzme sjaj logorske vatre, svuda je neprozirna tama. Ovde nikada nema zvezda, kao da bi bilo previše očekivati tako nešto. Umesto toga, izvan stenovite izbočine lije voda, čitavi slapovi neumoljivo zapljuskuju džinovske listove paprati ove džungle. Izgleda da, ovde u planinama Papue Nove Gvineje, noću uvek pada kiša. Zato Lidija i preostali pripadnici njenog naroda, Meakambuta, traže utočište u stenovitim skloništima – ona su suva. Smeštene visoko u liticama, tako da se do njih ponekad može stići samo uspinjanjem uz nepouzdane lijane, pećine su i prirodna utvrđenja koja su Meakambute nekada štitila od njihovih neprijatelja: lovaca na ljudske glave, ljudoždera i kradljivaca udavača. Ali to je bilo pre mnogo generacija. Sada njihovi neprijatelji nisu tako nasilni, mada su podjednako smrtonosni: malarija, tuberkuloza.
Jedan Meakambut drži ručno izrađena koplja i strele, koje su posebno napravljene za lov na ptice i divlje svinje.
Ovaj Meakambut peče palačinke nad otvorenom vatrom, koristeći plod koji uspeva u ovoj oblasti: sago, palmu koja daje praškastu masu sličnu kukuruznom brašnu i koja, pored kalorija, sadrži tek nešto malo proteina i vitamina.
Držeći čvrsto stopalima podlogu za potpalu i koristeći parče bambusa za trenje, jedan pripadnik Meakabuta pokušava da zapali vatru na nakvašenom terenu. Ovaj metod izazivanja vatre se praktikuje širom Papue Nove Gvineje.
Stanovnici ovog područja su generacijama obeležavali zidove pećina iscrtavajući na njima obrise svojih šaka. Ovi obrisi su načinjeni bojama na bazi gline, ali u ostalim pećinama grimizne mrlje ukazuju na krvavi ritual inicijacije mladića.
Krećući se kroz svoje okruženje, Meakambuti su stalno na oprezu, uvek u potrazi za izvorima hrane. Obližnje reke nude sitnu ribu koju muškarci love drvenim kopljima.
Na dvodnevnom putovanju do najbliže zdravstvene ustanove, Pasu Ejo nosi svoju petnaestogodišnju ženu Lidiju, obolelu od upale pluća. „Život nomada je težak”, kaže prevodiocu vođa grupe, Džon Ejo. „Putovanje kroz planine je veoma zamorno.”
Kao što pokazuje njegova okićena brada, Pasu Ejo je ponosan na tradiciju svoga naroda. Ali nomadski život uzima danak i bolest se često završava smrću. Mnogi Meakambuti se pitaju da li bi nastanjivanje u selima donelo svetliju budućnost.
