Jeli su ih i drevni narodi: 5 savremenih jela čiji recepti postoje od stare ere

Smatra se da je ovo jelo spremano oko 6000. godine pre nove ere. Paprikaš je 'kreativni nered' od povrća, mesa i mešavine brojnih začina, kuvanih sporo na tihoj vatri. Kao rezultat, u tanjiru nastaje raskoš boja i ukusa. Recepti za paprikaš uglavnom su jednostavni i zasnivaju se na sezonskim namirnicama. Pripremanje mesa u tečnosti, na vatri i dok ne omekša, praksa je koja se primenjivala u kulinarstvu 7000-8000 godina pre nove ere, što svrstava paprikaš među najstarija jela na planeti. Pronalasci arheologa svedoče o korišćenju tvrde opne mekušaca kao posude za kuvanje paprikaša. 'Staviti meso u trbuh životinje, zatim promešati sve sa vodom i kuvati na vatri od kostiju. Kosti sagorevaju vrlo dobro, a meso se lako odvaja od trbušne duplje nakon što se prokuva. Na taj način je vo ili bilo koja druga žrtvena životinja savršeno kuva samu sebe', pisao je Herodot. Takođe, postoji nekoliko istorijskih zapisa o paprikašu baziranom na sočivu i žitaricama, u rimskim kuvarima iz 4. veka pre nove ere. Mogu se takođe naći i recepti za paprikaše od ribe i jagnjetine. U 16. veku Asteci su pravili paprikaš od ljudskog mesa i ljutih papričica, poznatiji kao tlacatlaolli - premda se za ovaj jezivi recept smatra da je izmišljen. Paprikaš je poznat još i kao hrana siromašnih, zahvaljujući dostupnosti sastojaka od kojih se pravi. Foto: Shutterstock

Širom sveta palačinke važe za jedan od najčešćih i najlepših doručaka. Služe se sa voćem, čokoladom, raznim slatkim sirupima i prelivima. Palačinkama se naziva sve što izgleda kao ravna, relativno tanka tekstura od brašna, koja se sprema u tiganju ili na odgovarajućoj ploči/plehu. U zavisnosti od mesta sa na kom s eprave varira i debljina testa - u Francuskoj, Južnoj Africi, Belgiji i mnogim drugim zemljama palačinke su izuzetno tanke, prave se od banana i sličnog voća, pa čak i od fermentisanog pirinča. Proučavanjem najstarije mumije na prostoru čitave Evrope, Ecija - Ledenog čoveka (koji je živeo okvirno oko 3300. godine pre nove ere), otkriveno je mnogo toga o ishrani Neolitskog doba. Na 7. Svetskom kongresu istraživača mumija, naučnici su usaglasili rezultate o Ecijevom poslednjem obroku - među ostacima mesa od jelena i alpske koze našli su se i tragovi pšeničnih palačinki. Palačinke su voleli i stanovnici antičke Grčke koji su ih još nazivali 'tagenias' ili 'teganites', od reči tagenon, što u prevodu znači 'tiganj za prženje'. Stari Grci su palačinke pravili na glinenim pločama postavljenim iznad vatre. Zapisi grčkih pesnika iz 5. veka pre nove ere navode da su pri pravljenju palačinki koristili maslinovo ulje i brašno, a da su ih servirali uz mleko i med. Kao i u savremenom dobu, često su ih jeli za doručak. Filozof iz 3. veka Atineus, u svojoj knjizi 'Deipnosophistae' pisao je o sličnoj hrani, koja se pravila od brašna, sa dodacima susama, sira ili samo meda. Stari Rimljani su slične kreacije nazivali alia dulcia (u prevodu sa latinskog 'drugi slatkiši'). Detaljan recept koji podrazumeva mešavinu jaja, brašna i mleka potiče iz rimskih kuvara iz 4. veka. Reč palačinka prvi put se u Engleskoj upotrebila u 15. veku. Foto: Shutterstock

Kolač koji se sastoji od kremastog sloja slatkog sira i baze od biskvita pomešanog sa maslacem, ljubitelji slatkiša često navode kao jednu od najdražih poslastica. Američka verzija recepta kolača sa krem-sirom, spominje se 1872. godine, a originalna verzija vodi poreklo još od starih Grka. Stari Grci su koristili jednostavnu mešavinu meda, brašna i mekog sira kako bi napravili laku i suptilno začinjenu tortu koju su često služili na venčanjima i drugim tipovima proslava. Arheolozi su tokom poslednjeg veka pronašli ostatke plesni sa sira iz 2000. godine p.n.e., pa bi ovaj dokaz mogao da ukaže na postojanost recepta za 'čizkejk'. Postoje i dokazi da je ovaj dezert služen atletičarima tokom Olimpijskih igara 776. godine p.n.e., a prvi zapisan recept pronađen je 230. godine nove ere u receptima grčkog autora. Vremenom je ova poslastica pronašla put do ostatka Evrope, a priča se i da je to bio omiljeni slatkiš Henrija VIII. Foto: Shutterstock

Pilav se, kao jelo obogaćeno različitim začinima i mesom, pravi još od antičkih vremena. Postoji ogroman broj verzija recepata koji uključuju različite biljke i začine, kao i sve vrste mesa. Ovo jelo ima i mnogo imena u zavisnosti od zemlje u kojoj se pravi, a poznato je da se konzumira u zemljema srednjeg Istoka, centralne i južne Azije, Indjskog potkontinenta, istočne Afrike, na Balkanu itd. Etimološki, pilav vodi poreklo od persijske reči polow, koja dalje vodi poreklo od indijske pulao, a koren je u reči indijskog književnog jezika - Sanskrita - pulaka, što konačno znači pirinčana lopta. Pirinač se prvo odomaćio u Kini, što je bilo pre skoro 13 000 godina, a nešto kasnije i u Indiji. Stanovnici drevne Persije kultivisali su pirinač između 1000. i 500. godine p.n.e. Rasprostranjenost pirinča utabala je put prvom receptu za njegovu pripremu. Aleksandar Veliki se sa čarima pilava upoznao nakon osvajanja Sogdijskog grada Samarkanda (sadašnja teritorija Uzbekistana i Tadžikistana). Ubrzo je pilav usvojen u Makedoniji i odatle se proširio Evropom. Jedan od najstarijih recepata za pilav sa šafranom i drugim aromatičnim biljkama nastao je dolaskom muslimana u Indiju - ovo jelo je originalno poznato kao birjani. Smatra se i da je španska paelja nastala od recepta za pilav. Foto: Shutterstock

Burgeri su apsolutni fenomen kada se govori o brzoj hrani modernog doba. Sendvič sa mesom i najčešće sirom, slaninom, salatom, paradajizom, lukom, majonezom i krastavčićima, između dve mekane zemičke omiljeni su gurmanima širom sveta. Istoričari smatraju da burgeri vode poreklo iz drevnog Rima, tačnije od govedine koju su pripremali stanovnici starog Rima oko 4. veka p.n.e. Originalan recept podrazumevao je mešanje mlevenog mesa sa začinima, belim vinom, čuvenim garum sosom od ribe i pinjolima. Na prostoru SAD-a burgeri se prvi put javljaju 1900. godine. Foto: Shutterstock