Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Kada će zločini protiv prirode postati deo pravnog sistema i ko bi mogao da odgovara za ekocid?

Tim stručnjaka iz oblasti kriminalističkog i ekološkog prava iz celog sveta, tokom prošle godine, pravno definisao "ekocid", kako bi stvorio temelj za napore da se kriminalizuje masovna šteta i uništavanje životne sredine.

 Plasticni otpad Izvor: Shutterstock

Životna sredina suočava se sa sve većim pritiskom, zbog toga je tim stručnjaka iz oblasti kriminalističkog i ekološkog prava iz celog sveta, tokom prošle godine, pravno definisao "ekocid", kako bi stvorio temelj za napore da se kriminalizuje masovna šteta i uništavanje životne sredine, piše Klima101.

Ekocid u doslovnom prevodu znači "ubijanje životne sredine", a ideju da se napravi pravna platforma za njegovo stavljanje van zakona inicirala je organizacija Stop Ecocide. U osnovi zamisao je jednostavna – niko ne treba da ostane nekažnjen zbog uništavanja prirodnog sveta. Razuman koncept, ali i radikalan, bar u pravnom pogledu.

Možda će vas zanimati i:

Ekocid kao zločin u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda

Inicijatori kampanje smatraju da bi zločin trebalo da bude u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda (ICC). Ukoliko bi se to dogodilo, ekocid bi se pridružio genocidu, zločinima protiv čovečnosti, ratnim zločinima i zločinima agresije na listi najtežih zločina u svetu – koji su prethodno određeni Rimskim statutom.

Iako u nekim državama postoje zakoni koji regulišu specifične slučajeve zagađenja, u većem delu sveta ne postoji pravni okvir koji bi se bavio masovnom štetom i uništenjem životne sredine, tako da štetne aktivnosti velikih korporacija idu putem najmanjeg otpora, i gotovo po pravilu deluju najštetnije tamo gde postoji najmanja zaštita.

Isprva, ekocid ne deluje upadljiv i zastrašujuć kao drugi najteži zločini definisani Rimskim statutom, ali u najvećim razmerama on ima potencijal uništenja koje može da pogodi živote stotine miliona ljudi.

I naučna saznanja samo osnažuju argument, ali i dodaju na urgentosti čitave situacije. Istraživanja naučnika iz relevantnih oblasti pokazuju da zagađenje doprinosi zagrevanju planete, i indirektno utiče na otapanje polarnog leda, učestalije suše i šumske požare na kopnu, pojačane uragane i podizanje nivoa mora. Stručnjaci tvrde da će biti gore, a da su "razmere pretnji biosferi i svim njenim životnim oblicima – uključujući čovečanstvo – u stvari toliko velike da je teško da ih shvate čak i dobro obavešteni stručnjaci."

U ovakvoj situaciji, u kojoj imamo pojavu sve većeg uništenja životne sredine i nove naučne uvide koji ukazuju koji su njeni dometi, pravnici imaju moralnu i profesionalnu obavezu da ispitaju pravne osnove za kriminalizaciju.

Ideja potiče još iz sedamdesetih godina 20. veka i rata u Vijetnamu

Mada bi pravni okvir značio prvi konkretni korak, priznanje ekocida samo po sebi ne predstavlja novu ideju. Tokom 1970-ih, koncept je prvi put upotrebio švedski premijer Ulof Palme u osudi akcija vojske Sjedinjenih Američkih Država, koje su uništile šumu Vijetnama i narušile zdravlje više hiljada stanovnika upotrebom otrovne supstance Agent Oranž.

U modernoj istoriji svakog od kontinenata, ljudi su ostavili trag u vidu masovnog uništavanja životne sredine koje je imalo efekta i na stanovništvo, lokalno ili globalno. Od krčenja šuma u ​​Brazilu, preko eksploatacije nafte i upotrebe hidrauličnog frakturisanja (fracking) na području Severne Amerike, prekomernog ribarstva u zapadnoj Africi do uništavanja čitavih ekosistema u ratovima u Iraku i Avganistanu.

Tokom proteklih decenija pojavile su se debate među pravnicima oko kriminalizacije najtežih ekoloških zločina na međunarodnom nivou. Međutim, veći deo tog perioda ugavnom je odlikovala inercija i nedovoljna zainteresovanost stručnjaka i javnosti oko pitanja životne sredine. Tema ponovo oživljava tek 2010. godine kada je škotska advokatkinja Poli Higins pokrenula kampanju da ekocid bude priznat kao "zločin protiv mira".

Moderni napori za priznavanje ekocida kao zločina

Prošla je skoro još jedna dekada dok neko nije adresirao ovo pitanje sa državnog nivoa. Bio je to Vanuatu, mala ostrvska zemlja u južnom Pacifiku koja je ozbiljno ugrožena porastom nivoa mora. Njen ambasador je u decembru 2019. pred Međunarodnim krivičnim sudom u Hagu, zatražio da se uništavanje životne sredine proglasi zločinom.

Stručnjaci, okupljeni oko inicijative Stop Ecocide, kažu da je njihov nacrt, za čiju pripremu je bilo neophono šest meseci, tek prvi korak, a posao koji predstoji mogao bi da potraje godinama. Svakako, čini se da je danas ovaj problem konačno skrenuo pažnju donosilaca odluka i šire javnosti.

Na prošlogodišnjoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, održanoj u Glazgovu, prva svetska skuptština građana, sastavljena od 100 ljudi iz celog sveta odabarnih lutrijom, iznela je stav da međunarodni sud treba da prizna ekocid.

Francuski predsednik Emanuel Makron, takođe, je zauzeo stav po ovom pitanju. On je spaljivanje amazonskih prašuma nazvao ekocidom i okrivio brazilskog predsednika Žaira Bolsonara za loše i nepromišljeno upravljanje važnim planetarnim resursom. Revoltirane vođe lokalnih domorodaca nisu čekale da se stvore pravni uslovi, već su bez odlaganja zatražili od Međunarodnog krivičnog suda da pokrene istragu protiv Bolsonara za zločine protiv čovečnosti.

Ko bi mogao da odgovara za ekocid?

Ekocid zvanično još nije kažnjiv, iako pojedinačne radnje koje dovode do njega mogu biti. Međunarodni pravnici zato rade na tome da se stvori pravni okvir koji bi ga jasnije definisao i svrstao kao peti zločin Rimskog statuta. Međutim, njihova kampanja se suočava sa dugim i neizvesnim putem, prožetim teškim pitanjima. Na primer, da li smo po predloženoj definiciji svi krivi za ekocid, jer na neki način svojim životnim stilom doprinosimo klimatskim promenama.

Iz organizacije Stop Ecocide objašnjavaju da, iako u nekoj meri možemo biti ogovorni, uglavnom to nije po sopstvenom izboru. Ističu i da predloženi zakon o ekocidu nema za cilj da kazni krajnje korisnike i obične građane, već donosioce odluka na najvišem nivou, one za koje se ustanovi da su svesno činili zločin.

Ključno je i to da, bilo kakav dodatni amandman na Rimski statut, prvo mora da predloži jedna od zemalja koje su ga potpisale. Zatim treba da ga odobri dve trećine zemalja.

Dobra vest je da postoje zemlje koje bi mogle biti spremne da pokrenu priču. U decembru 2021. godine, velika većina u belgijskom parlamentu glasala je za priznavanje ekocida kao međunarodnog zločina. EU je ohrabrila svoje države članice da promovišu kriminalizaciju ekocida u domaćim sudovima i da vode kampanju za njegovo priznanje u međunarodnim sudovima.

Neophodno je da životna sredina dobije zaštitu u međunarodnom pravu

Novi strahovi od ekoloških katastrofa rastu među humanitarnim stručnjacima i ekološkim organizacijama od kako je započela ruska invazija na Ukrajinu i kako se u medijima pojavljuju vesti o rizicima borbi koje se vode u blizini nuklearnih elektrana. Bez obzira na to kolike su realne pretnje i šanse da se najcrnji scenario obistini, pitanje odgovornosti prema životnoj sredini ostaje da visi u vazduhu nad celom planetom, i čini se, ne planira da čeka novu deceniju da ponovo dođe na dnevni red.

Iako neki stručnjaci smatraju da ekocid ne može u potpunosti da se spreči, ni donošenjem zakona na najvišem nivou međunarodnog prava, većina se slaže da bi njegovo priznanje kao zločina dalo mogućnost Međunarodnom krivičnom sudu da dodeli i naredi reparaciju žrtvama, i da bi to bio važan korak unapred.

Ujedno to je i ključno ograničenje suda u onome što može da uradi sam. Značajnija obnova životne sredine nakon ekocida zahteva čitav niz učesnika, uključujući nacionalne vlade i korporacije, koji možda nisu voljni da sarađuju. A pošto Međunarodnu krivični sud nema jurisdikciju nad korporacijama, ne može zahtevati šire promene u korporativnoj praksi koje mogu da nanose štetu životnoj sredini.

Svakako, uključivanje međunarodnog prava u borbu za ekološku pravdu bi omogućilo da se ekocid tretira kao zločin koji menja život na izuzetno destruktivan način. Ovo bi u nekoj meri moglo da spreči vlade sveta da sarađuju sa korporacijama koje predstavljaju veliki rizik za životnu sredinu. U periodu kada smo suočeni sa klimatskom krizom i masovnim gubljenjem biološke raznolikosti moramo razmatrati sve alate koji su nam dostupni, a zakon bi morao da bude među najvažnijim.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka