Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

MI, ljudi, smo krivi za klimatske promene: Ko smo "mi" i na šta se misli kada se govori o "nama"?

Autor Vladimir Janković

Da li na veoma mali deo tog sveta, na vlade i organizacije kojima je dat mandat upravljanja klimatskim problemom a koje to ne ne rade sa uspehom? Ili na nas sve, na vas i mene, na opštu javnost koja se ne odaziva na glas savesti?

 Deca drže transparente na protestu Izvor: Ink Drop / Shutterstock.com

U medijima i u političkom životu se često čuje podstrek na zajedničku borbu protiv klimatskih promena. U jednom od srpskih nedeljnika, predstavnica međunarodne organizacije za životnu sredinu, piše da su u Srbiji "mladi istupili, jasno poručivši da smo mi odgovorni za klimatske promene. Na nama je da uvedemo preko potrebne promene u funkcionisanje naših privreda i ponašanje. Vreme za akciju je sada." Uprkos pozivima, rezultati izostaju. Oglušujemo se i ne menjamo navike. Ostajemo pasivni čak i kada smo svesni rizika koje izaziva nase ponašanje. "Mi" smo problem ove planete, "planetarna bolest", kako je pisao Ian McHarg 1971. godine, prenosi Klima101.

Možda će vas zanimati i:

Mizantropija na stranu, pođimo od konkretnijih pitanja. Kao prvo, na šta se misli kada se govori o "nama"? Da li se misli na čitav svet, čiju istoriju ispisuje mastilo uglja i nafte? Da li na deo tog sveta, onog koji je predvodio i dalje vodi neodrživost? Da li na veoma mali deo tog sveta, na vlade i organizacije kojima je dat mandat upravljanja klimatskim problemom a koje to ne ne rade sa uspehom? Ili na nas sve, na vas i mene, na opštu javnost koja se ne odaziva na glas savesti?

Razmotrimo ovu poslednju mogućnost. Ako je dosadašnje upravljanje klimatskim promenama dalo minimalne rezultate i pored nauke i većinske podrske, gde se u tome neuspehu nalazimo "mi". To jest: ako smo učinili koliko smo mogli, zašto se rezultati ne vide? Ako nismo, zašto nismo? Da li se radi o neobrazovanosti, otporu, apatiji ili manjku ekološke svesti kada se od građana očekuje ekološka prosvecenost, agilnost, i održivost u svakodnevnom ponašanju: od štednje struje, smanjenja upotrebe automobila, kupovine štedljivih aparata za domaćinstvo, smanjenja korišćenja mesa, sađenja drveća, kraćim tusiranjem, odbacivanja plastike i "brze mode".

Prema podacima UNDP od pre nekoliko godina, čak 67 odsto srpskog stanovništva smatra da su klimatske promene izazvane ljudskim aktivnostima ali samo jedna trećina preduzima korake da im se suprostavi.

Zašto nismo aktivniji po ovom pitanju?

Za početak, smatramo da smo daleko od opasnosti. Komunikolozi ponavljaju da je za razumevanje pojedinačnog klimatskog angažmana važno razumeti mesto klimatskih promena u svakodnevnom životu. Prvo, nije za očekivati da globalna kriza klime bude prioritet za 3,36 milijarde najsiromašnijih muškaraca i žena sveta koji žive na manje od 165 američkih dolara mesečno i dodatnih 740 miliona koji žive u ekstremnoj bedi. Ovoj populaciji je prioritet dnevni minimum proteina i osnovna higijena. Drugo, za veliki broj stanovnika klimatske promene ostaju stvar dalekih nesreća koje se "ne mogu desiti ovde". Treće, većina ljudi ne zeli da se žrtvuje za princip za koji se ne žrtvuje komšija. Četvrto, pojedinci imaju samo "ograničeni rezervoar brige" koji im ograničava angažman u svetu u kome se problemi takmiče za našu pažnju. Peto, psihološko zasićenje od medijske hiperstimulacije rađa otpor prema autoritetu nauke i sindrom aktivnog status kvoa. Sve ovo smanjuje i kognitivnu i emotivnu alarmantnost klimatskih promena kao predmeta društvene brige.

Nije za očekivati da globalna kriza klime bude prioritet za 3,36 milijarde najsiromašnijih muškaraca i žena sveta

Takođe, "mi" se suočavamo sa ograničenom slobodom izbora. Za one koji mogu i žele da izdvoje vreme i sredstva za klimatsko angažovanje postavlja se pitanje izbora koji imaju ili nemaju u svojim aktivnostima. Primera radi, da li je za očekivati da će zaposlena osoba, bez obzira na vremenske uslove, svaki dan ići na posao biciklom između istočne i zapadne kapije Beograda?

Da li će ista osoba moći da rezerviše paket aranžman u Egiptu koji neće koristiti avionski prevoz. Da li su muškarci i žene nižih primanja voljni da doplate za štedljive sijalice i energetski efikasne frižidere? Da li smo spremni da zimi spustimo temperature stanova na 17 °C? I da li se ekološki svesni građani odriču jeftinih, novih a neodrživih odevnih predmeta u ime skupljih a recikliranih? Ko može da priušti pasivnu kuću i solarni izvore energije? Drugim rečima, koliko finansijske i sistemske slobode pojedinac ima na raspolaganju da bi postao klimatski "anđeo"?

Zbog svega toga "mi" na kraju i ne postižemo mnogo. David Mackay, bivši naučni savetnik Britanskog ministarstva za klimatske promene je takođe i autor knjige Održiva energija – bez praznog govora koja je činjenicama dovela u pitanje "nas" kao rešenja krize. Mackay je sažeo svoje analize u slogan "ako svako doprinese po malo, onda ćemo i postići malo". Meta autorovih kritika je visokoparni optimizam održivih rešenja zasnovanih na principu "ako-svako".

Možda će vas zanimati i:

Primer: ako svako od 25 miliona britanskih korisnika mobilnih telefona drži svoj punjač upaljen, utrošena energija bi mogla da snabde 66 hiljada domaćinstava! Brojka od 66 hiljada kuća je prividno impozantan rezultat ako se ne uzme u obzir da u Britaniji postoji 25 miliona kuća. Ovaj efekat se onda može reći na manje impresivan način, to jest da "vaš uključeni punjač koristi manje od jednog procenta vaše kućne energije." Drugim rečima, ideja 'ako-svako' u malim aktivnostima može da zamagli neophodnost sistemskih, radikalnih promena života, tržišta i tehnologije.

Što ima veze sa ispiranjem odgovornosti velikih igrača. Micahel Maniates, autor koji je izučavao fenomen individualne odgovornosti, smatra da je naglašavanje individualne odgovornosti zatvara institucionalno razumevanje političke moci i time sprečava prepoznavanje ključnih vinovnika klimatskih promena. Smatra da ti vinovnici nismo "mi" koji nemamo mnogo izbora da izbegnemo fosilnu svakodnevicu, već oni koji formiraju fosilne infrastrukture kroz marketing potreba za novim, većim, bržim, daljim i jačim – za onim predmetima i aktivnostima koje povećavaju našu iluziju uspeha i sreće kroz povećani apetit za energijom od današnjih 600 do prognoziranih 880 kvadriliona Btu 2050. godine.

Naglašavanje individualne odgovornosti zatvara institucionalno razumevanje političke moci i time sprečava prepoznavanje ključnih vinovnika klimatskih promena

Odgovornost za ekološku budućnost je tako preseljena od proizvođača ka potrošačima, pri čemu proizvodnja i tržište "samo" zadovoljavaju naše potrebe. Podsetimo se da je Klima101 već objasnila da je upravo pojam ličnog "ugljeničnog otiska" uveo naftni gigant BP, insinuirajući da odgovornost za klimatske promene leži u potrošnji pojedinaca, ne u naftnim kongomeratima.

Namera ovih komentara nije da omalovaži pojedinačnu incijativu i odgovornost već da je stavi u kontekst tržišnog levijatana koji se krije iza totema individualne potrošnje i odgovornosti, iza takozvanih nas. Društvenim naukama bi trebalo dati više prostora u objašnjenju zamršenosti klimatskog čvora. Frustracije izazvane neuspehom klimatske politike oslikavaju pretpostavku da je za klimatski angažman pojedinca dovoljna obrazovanost. Društvene nauke međutim pokazuju da je nauka samo neophodan, ali ne i dovoljan uslov angažovanosti. Frustracije će nastaviti da nas opsedaju sve dok se ne progovori o psihologiji, ekonomiji i politici zamenice "mi".

Vladimir Janković je profesor istorije nauke na Univerzitetu u Mančesteru, osnivač Centra za Studije Krize i autor radova na temu istorije i društvene problematike naučne prakse i njenog prisustva u javnom životu.

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka