Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Zašto ne možemo sami da popravimo telefon, televizor ili kombajn? Sve što treba da znate o pokretu Pravo na popravku

Autor Jelena Kozbašić

Saznajte koliko e-otpada godišnje napravimo, na koji način jedan odbačeni frižider doprinosi globalnom zagrevanju, kao i zbog čega se neke kompanije suprotstavljaju ovom pokretu.

 Popravka telefona Izvor: Shutterstock

Jedna međunarodna kompanija koja se bavi razvojem, proizvodnjom i prodajom ličnih računara, medijskih plejera i računarskog hardvera i softvera je početkom ove godine pokrenula program samouslužne popravke. Na taj način je korisnicima svojih proizvoda s odgovarajućim tehničkim znanjem i veštinama omogućio da samostalno poprave svoje uređaje obezbedivši im pristup originalnim delovima, alatima i instrukcijama, piše Klima101.

Možda će vas zanimati i:

Program je započet u Sjedinjenim Američkim Državama, a u toku 2022. očekuje se proširenje i na druge zemlje. U inicijalnim fazama fokus je na modulima koji se najčešće servisiraju: kameri, bateriji i ekranu.

Ali zbog čega uopšte ova ogromna kompanija poznata po tome da proces servisiranja svojih proizvoda čini veoma komplikovanim prepušta popravke kupcima? Premalo specijalizovanih servisa i majstora, odricanje od odgovornosti ili nešto treće?

Tačan odgovor je – nešto treće. A to je ni manje ni više nego želja potrošača, koja je dodatno motivisana razvojem međunarodnog pokreta Pravo na popravku.

Kako je nastao pokret Pravo na popravku?

Sigurno vam je poznata situacija da vam se mobilni telefon pokvari i sva gnjavaža koja u današnjem vremenu prati tu nesrećnu okolnost, jer je uređaj pod garancijom i morate da ga nosite u ovlašćeni servis koji je prezauzet i ne može da vam izađe u susret i popravi ga barem naredne dve nedelje; do tada ste osuđeni na korišćenje starijeg modela koji ste ili dobili od njih ili izbunarili kod kuće.

Neretko pomislite kako bi bilo bolje da dignete ruke i kupite novi telefon. Ponekad u čitavoj toj zavrzlami to zapravo i uradite idući suprotno postulatima cirkularne ekonomije koja insistira na odbacivanju tzv. kulture bacanja.

Trebalo bi da transformišemo svoje navike i da produžimo rok trajanja svojih stvari, bilo da je reč o pohabanoj posteljini od koje ćemo skrojiti krpe za čišćenje, o otpacima povrća od kojih možemo skuvati bujon ili o nekadašnjim, razlupanim kupatilskim pločicama od kojih možemo napraviti mozaik na terasi. Tako istovremeno štedimo resurse i novac, smanjuje se i količina smeća na deponijama, ali i mogući porast srednje globalne temperature.

Na temeljima cirkularne ekonomije nastao je i pomenuti pokret Pravo na popravku koji se tiče elektronike. U mnogim svetskim zemljama grupe građana i pojedinci podržavaju i zahtevaju donošenje regulatornih propisa koji će im omogućiti veću slobodu u posedovanju elektronskih aparata, ali i koji će produžiti životni vek njihovih proizvoda.

Da li biste kupili bicikl u slučaju da je nameštanje lanca koji je spao ilegalno? Zamislite da svaki put kada vam se desi takav peh morate da odnesete svog dvotočkaša marke Oranž kod majstora Pere koji jedini u čitavoj zemlji ima dozvolu proizvođača da popravlja njihove bicikle, pa makar bio u pitanju i najmanji kvar. To bi vas verovatno odvratilo od kupovine.

Naravno, neka od ograničenja i zabrani pri posedovanju određenih stvari su opravdana i intuitivna npr. određivanje maksimalne brzine pri vožnji automobila. Međutim proizvođači ne bi trebalo da vam otežavaju da popravite uređaj koji ste kupili, zar ne? To je upravo osnovna poruka zagovornika pokreta Pravo na popravku.

Možda će vas zanimati i:

Pravo na popravku – protivljenje velikih kompanija

Godinama unazad traje trend da je pojedine aparate gotovo nemoguće popraviti i da vam se na kraju praktično i više isplati da kupite novi i bolji model. Proizvođači su to radili na više različitih načina, bilo ograničavajući dostupnost delova, bilo zabranjujući da im bilo ko, sem ovlašćenih servisa, rastavlja aparate i petlja po njihovoj unutrašnjosti. Sam Epl je čak osmislio posebne šrafove za čije su odvrtanje trebali šrafcigeri koje su imali samo njihovi partneri. Ovako su kompanije kreirale svojevrsni monopol nad popravkama.

Proizvođači na osnovu upotrebe sofisticirane tehnologije u modernoj opremi proklamuju da bi popravka, koju bi vršilo treće lice, narušila njihova prava "intelektualne svojine". Ali upitno je da li ta prava uopšte imaju.

Onog trenutka kada ste kupili određeni proizvod – bio to telefon, mikrotalasna ili kombajn – on pripada vama i kompanija koja ga je napravila ne bi trebalo da diktira način na koji ćete ga koristiti. Ovo je jedan od glavnih argumenata pokreta Pravo na popravku. Kupljeni šporet možete da razlupate bejzbol palicom ili da ofarbate u zlatno, a kamoli da ga nosite od servisa do servisa dok ne nađete odgovarajuću cenu usluge popravke. Ili da, ukoliko ste vični tome, možete i sami da popravite uređaj, kao i da su vam delovi, alati i instrukcije nadohvat ruke.

Implementaciji Prava na popravku u regulatorne zakonske okvire protive se velike tehnološke kompanije kao što su Amazon i Majkrosoft koje smatraju da bi nezavisne popravke dovele u pitanje bezbednost sprava. Ideja se ne dopada ni proizvođaču traktora, Džon Dir, koji ima slično pojašnjenje za contra stav – zabrinutost za sigurnost.

Uprkos njihovom suprotstavljanju, pokret Pravo na popravku uzima maha širom sveta, a pre svega u Sjedinjenim Američkih Državama i na evropskom kontinentu. Ono je u različitim formama već implementirano u zakonodavstva nekoliko američkih saveznih država i Velike Britanije.

Benefiti pokreta sežu mnogo dalje od uštede novca pri popravkama

Osnovni cilj pokreta Pravo na popravku jeste produžetak roka trajanja elektronike. Za vas kao pojedinca to je sjajno jer nećete potrošiti novac na novi kompjuter ili veš-mašinu, ali ovo pravo se, pored vašeg budžeta, pozitivno održava i na životnu sredinu. Svaki kompjuter i veš-mašina koje ste popravili umesto da ste kupili nove znači jedan kompjuter i veš-mašinu na deponiji manje.

Prema izveštaju Ujedinjenih nacija, tokom 2019. godine čovečanstvo je generisalo rekordnih 53,6 miliona tona elektronskog otpada. To je za za 21% više nego 2014. Svako od nas je u proseku bacio 7,3 kilograma elektronike.

Ukupna vrednost sirovih materijala, sadržanih u e-otpadu, iznosila je 57 milijardi američkih dolara, a najveći udeo u sumi imali su gvožđe, bakar i zlato. Uprkos ogromnom potencijalu uređaja za reciklažu, samo 17,4% je prikupljeno i reciklirano.

Neodgovorno upravljanje ovom vrstom otpada predstavlja zdravstvenu pretnju kako za planetu, tako i za nas same, zato što može doći do curenja toksičnih aditiva i opasnih materija iz elektronike, a rashladni uređaji takođe oslobađaju i gasove sa efektom staklene bašte i doprinose globalnom zagrevanju. Naime, gotovo 100 miliona tona ekvivalenta ugljen-dioksida otišlo je u atmosferu 2019. zbog neekološkog odlaganja frižidera i klima.

Negativan uticaj elektronike na nas, naše okruženje i klimu može biti znatno smanjen upravo produženom upotrebom uređaja i povećanjem reciklažnih stopa. Do 2030. godine prognozira se povećanje elektronskog otpada na 74,7 miliona tona. Hajde da učinimo da ga bude manje zahvaljujući promeni svesti, popravkama, dužoj upotrebi i reciklaži!

Možda će vas zanimati i:

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Inicijalizacija u toku...

Najnovije

Priroda

Nauka