Fotograf Zak Nojl video je mnogo smeća u moru, ali ga je šokiralo ono što je otkrio na zadatku na jednom udaljenom mestu uz obalu Jave.
Dok je 2012. godine snimao indonežanskog surfera Dedea Surijanu, Nojl je shvatio da bukvalno pliva u moru đubreta.
„Bilo je poražavajuće”, priseća se. „Zaista sam pomislio da ćemo ugledati mrtvo telo u toj vodi.”
Svake godine u okean dospe oko osam miliona tona plastike. Taj podatak se zasniva na jednom izveštaju iz 2015. godine, u kojem je takođe ustanovljeno odakle potiče glavnina tog smeća. Na vrhu liste su Kina, Filipini i Indonezija.
Prizori voda punih smeća uobičajeni su – i to ne samo u jugoistočnoj Aziji, kaže marinski biolog Nikolas Malos, koji vodi Program oslobađanja mora od smeća pri organizaciji Ocean Conservancy.
„Hrpe poput ove predstavljaju žalosni obrazac”, kaže on, naročito u delovima sveta koji su u razvoju, gde se „duž obala beleži rast populacije srednje klase i povećana potrošnja, ali nije regulisano odlaganje smeća”. Iako smeće ostaje globalni problem, Malos vidi razloge za nadu.
U Sjedinjenim Državama, na primer, kalifornijski glasači su 2016. godine podržali državnu zabranu korišćenja plastičnih ke- sa. A u Indoneziji, kaže on, dolazi do promene svesti: „Vidimo jednu revnosnu i voljnu grupu učesnika koji pokušavaju da istupe i suoče se s ovim problemima.” Drugim rečima: plima se možda povlači.
