Još
Dodatno

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Veličanstveno lišće

Remek-dela ponekad vise okačena u muzeju, a ponekad vise sa grane drveta ili sa neke tanke stabljike.

  Izvor: Fotografija: Karsten Piter, privatna kolekcija Petera Hajlmana

Svi smo mi držali lišće u rukama, putovali daleko da vidimo njegove jesenje boje, jeli ga, skupljali grabuljom, tražili njegov hlad. Ali pošto je lišće svuda oko nas, vrlo često i ne obraćamo pažnju na njega.

Pogledajte galeriju fotografija

Primećivali ga mi ili ne, lišće uvek obavlja svoj jedini zadatak: pretvara svetlost u život. Kada sunčevi zraci obasjaju zeleno lišće, talasne dužine u zelenom spektru odbijaju se do naših očiju. Ostale, kao što su crvena, plava, indigo i ljubičasta, ostaju apsorbovane. List je ispunjen komorama koje su osvetljene prikupljenom svetlošću. U tim bleštavim dvoranama fotoni odskaču unaokolo, a list uzima njihovu energiju i pretvara je u šećer bez koga ne bi bilo ni biljaka, ni životinja, ni ljudske civilizacije.

Sav posao obavljaju hloroplasti, koji se napajaju suncem, vodom, ugljen-dioksidom i hranljivim materijama. Nastali su pre oko 1,6 milijarde godina kada je jedna ćelija, u nemogućnosti da koristi sunčevu energiju, progutala drugu koja je mogla, a koja se zove cijanobakterija. Ta cijanobakterija postala je predak svih današnjih hloroplasta. Bez hloroplasta biljke bi bile osuđene da jedu samo ono što nađu, kao i svi mi ostali. A ovako biljke samo ispruže svoje zelene dlanove i hvataju svetlost. Ako u svetu ima čarolije, onda je to sigurno ova: potomci sićušnih stvorenja u lišću koji mogu da gutaju sunce.

Ako naberete buket lišća, primetićete koliko se listovi međusobno razlikuju, a ako ste po prirodi znatiželjni, sigurno ćete se zapitati zašto postoji toliko bogatstvo oblika. Neki listovi više i ne liče na pravo lišće, pretvorivši se u cvetne latice, trnje ili bodlje na kaktusu. Ali čak i običan hrastov list, list maslačka ili vlat trave, međusobno se razlikuju po veličini, debljini, obliku, boji, teksturi, ukusu i gotovo svim drugim osobinama.

Listova ima velikih, malih, debelih, tankih, složenih, jednostavnih, krivih ili resastih. Ovi izrazi su samo uvod u opisivanje razlika koje su botaničari pokušali da klasifikuju obiljem svojih nerazumljivih prideva – pinatan, cilijatan, barbelatan, bradat, kanescentan, glabrozan, glandularan, viscidan, perutav, flokozan, arahnoidan, i moj omiljeni, tomentozan (pokriven vunastom dlakom). Ali ako apstrahujemo svu tu raznolikost oblika i struktura, većina listova čini jednu istu stvar: njihova glavna uloga je da drže hloroplaste što bliže suncu. Kako tako različiti geometrijski oblici mogu tako savršeno da hvataju sunčevu svetlost?

Rešenje zagonetke leži u prirodnoj selekciji. Listovi u pustinji su mali, debelokoži, voštani ili bodljikavi, baš kao i listovi u slanim oblastima i drugim negostoljubivim predelima. To je primer kako je evolucija, uz pomoć svega nekoliko načina, rešila problem nedostatka vode. Biljke iz tropskih prašuma obično imaju uske listove sa dugim, ušiljenim vrhom u obliku levka, kako bi otekao višak vode. U hladnim predelima naći ćemo nazubljene listove, na primer, breze ili trešnje, mada još niko tačno ne zna zbog čega se ovaj oblik javlja.

Neki od najekstremnijih primera kako prirodna selekcija oblikuje listove mogu se naći na višim nadmorskim visinama u tropima, gde su noći hladne i vlažne, a dani topli i suvi. Ako se uspnemo iznad zone drveća na neku od planina Afrike, Azije, Havaja ili Severne i Južne Amerike, ugledaćemo debele tornjeve biljaka sa krunom od svežnja živog i mrtvog lišća na vrhu.

U trenutku pesničkog nadahnuća botaničari su ove divne kružne aranžmane listova nazvali „džinovskim rozetama”. Gusti živi listovi rozete štite nove pupoljke. I oni su dlakavi, što poboljšava izolaciju. Mrtvi listovi pomažu biljci da izdrži hladne noći i istovremeno čuvaju hladnu noćnu rosu za vreli sušni dan. Ako bismo odstranili ove trule listove iz rozete, biljka bi se u toku noći smrzla, bez zaštite svoje bunde od mrtvog lišća.

U mnogim biotopima prirodna selekcija teži da uvek iznova favorizuje manji broj sličnih formi, s ozbirom na gene koje ima na raspolaganju. Izgleda da ponekad zaista postoji samo jedno ili dva najbolja rešenja za određene karakteristike nekog biotopa. Ako vam rozete nisu dovoljno ubedljive, uzmite za primer biljke mesoždere. Na močvarnom tlu, gde nema dovoljno hranljivih materija, biljke dopunjavaju svoj jelovnik životinjskom hranom, da nadoknade ono što im oskudno tle ne pruža. Razvile su uvijene listove, lepljive dlačice, lokve sa lepljivom sluzi ili klopke, a sve to da bi ulovile živi plen. Močvara je pogubno mesto za jednu muvu.

Ali ako su klima i hranljivost tla jedino objašnjenje za raznolikost lišća, onda bi svo lišće u određenom biotopu, bilo da je reč o pustinji, planinskom vrhu ili vašem dvorištu, bilo isto. A nije, naravno. Mnoge osobine listova u vašem dvorištu ili salati ograničene su genima i vremenom. Nemaju sve biljke genetsku varijaciju koja je potrebna da pomoću prirodne selekcije u pustinjskom okruženju postanu kaktusi. Vremenski uslovi se menjaju, a vrste se sele. Svaki list je delo u razvoju. Neko bi, na primer, očekivao da listovi sada evoluiraju kako bi se prilagodili uslovima u gradovima: zagađenju, suši, intenzivnoj toploti i životinjskom otpadu, ali možda će biti potrebne mnoge generacije da bi se prirodnom selekcijom došlo do uspešnijih formi.

Komentari 0

Vaš komentar je uspešno poslat i postaće vidljiv čim ga naši administratori odobre.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

Najnovije

Priroda

Nauka