Od samog početka čovekovog bavljenja umetnošću, jedna stvar je jasna – razlika između ljudi koji su talentovani za crtanje i onih koji to nisu je više nego očigledna. Ali, koja je zapravo razlika između crtača i necrtača?
Nedavna istraživanja otkrivaju odgovor na ovo davno pitanje. Čini se da sposobnost realističnog crtanja zavisi o nekoliko čiinilaca: od načina na koji osoba doživljava stvarnost, od njene sposobnosti pamćenja vizualnih informacija od jednog do drugog trenutka i od izbora elemenata objekta za crtanje.
Ako ste zapeli na prikazu figure, prema istraživačima sa Univerziteta College u Londonu, dobra vest je da se svi ti mentalni procesi mogu poboljšati praksom. Kao prvo, ljudi koji ne znaju da crtaju, ne vide svet onakvim kakav zaista jeste. Kad gledamo neki objekat, naš vizualni sisitem automatski pogrešno procjenjuje atribute poput veličine, oblika i boje pa neke od pogrešnih interpretacija postaju greške u crtanju.
Paradoksalno, u nekim drugim situacijama, pogrešna interpretacija može da vam pomogne da svet izgleda smisleno. Na primer, objekat izgleda veći kad je blizu nego kada je daleko. Čak i tada, vizualni sistem koristi se „konstantom veličine” kako bi percipirao jednu približnu veličinu, nezavisno od toga koliko je objekt udaljen. Vizualni sistem „zna” da je udaljeni predmet veći nego što izgleda i šalje mozgu lažne informacije o tome što očne jabučice zapravo vide.
„Ljudi koji imaju najviše poteškoća sa procenom veličine, oblika, boje i svetlosti mogu biti oni koji najlošije crtaju”, ukazuje naučnik Justin Ostrofsky i njegovi kolege sa koledža Brooklyn i univerziteta New York. Oni koji crtaju bolje imaju razvijeniju sposobnost zaobilaženja ovih vizualno pogrešnih opažanja i percipiraju ono što njihove očne jabučice zaista vide.
„Međutim, pogrešno percipiranje slike samo je deo priče”, tvrdi psiholog Rebecca Chamberlain sa londonskog College univerziteta. Ona je sa kolegama radila eksperimente koji istražuju ulogu pamćenja u procesu crtanja. Oni veruju da je veština crtanja delimično rezultat sposobnosti pamćenja jednostavnih odnosa među objektima, poput ugla između dve linije, od momenta percipiranja ugla do trenutka crtanja. Osim toga, izgleda da su „u proces crtanja uključeni holistički proporcionalni odnosi, ali i fokusiranje na detalje izdvojene iz celine. Možda je sposobnost prebacivanja iz jednog načina gledanja u drugo, dobra podloga za uspešan crtež”, izjavila je Chamberlain.
Dalje, Ostrofsky i kolege došli su do značajnih dokaza da vrsni umetnici bolje biraju potrebne elemente koje će uneti u prikaz objekta. Jednom kad umetnik odabere koji su mu elementi važni, bolje će fokusirati svoju pažnju na njih i ignorisati ono što ga nepotrebno ometa.
Ali, đavo je u detaljima pa istraživači i dalje rade na interakciji svih činilaca koji utiču na tačnost crtanja. Međutim, oni se mogu i naučiti. „Nema sumnje da je vežbanje važna komponenta sposobnosti crtanja”, kaže Chamberlain. „Dok neki ljudi imaju predispozicije za bolju perceptivnu tačnost i vizualno pamćenje, drugi mogu koristiti trikove kako bi to oponašali.”
U istraživanju predstavljenom pre par godina na Univerzitetu Columbia, Chamberlain je otkrila da se vežbanjem značajno poboljšava sposobnost crtanja tokom vremena, što je bilo vidljivo kod ljudi koji su učestvovali u istraživanju.
Na temelju tih istraživanja psiholozi preporučuju sledeće tehnike za bolje crtanje: fokusiranje na razmer crteža kako bi on odgovarao veličini papira; nastojanje da se objekat smesti u svoju okolinu na odgovarajuće mesto u prostoru; usresređenost na udaljenost između elemenata objekta i njihove relativne veličine; usresređenost na veličinu i oblik „negativnog prostora” tj. praznog prostora između delova objekta. Na kraju, oni preporučuju da se razmišlja o linijama kakve one zaista jesu – granice između svetlih i tamnih područja.
Chris McManus, član istraživačkog tima ističe: „Malo je ljudskih veština koje se ne mogu poboljšati praksom.”
